Насловна Животни стил Пут одеће до рециклаже

Пут одеће до рециклаже

352
1

Шта радите са одећом коју више не носите? Модни гиганти нас затрпавају новим трендовима готово сваке недеље, а у нашим орманима је све мање места. Решења која нам падају на памет су да ствари поклонимо ближњима, донирамо онима којима су неопходне или да их одложимо у контејнере за рециклажу. Међутим, где наша гардероба заправо одлази?

Истраживања показују да просечни Американац годишње купи око 12,66 кг нове одеће. Наше цифре нису далеко од њихових, што се јасно види у недавно спроведеном истраживању о животном циклусу одевних предмета у Србији, Центра за унапређење животне средине, према коме је наш просек по становнику 11,73 кг годишње. У свету су популарни контејнери за донације, међутим само 10-15% одеће заиста дође до људи којима је потребна. Нису у питању малверзације хуманитарних организација, већ много већа количина одеће коју добијају од оне која им је потребна на годишњем нивоу. Продају је центрима за сортирање половне робе и тако остварују додатни приход за своју организацију, а одећа се извози из земље.

„Сабирни центри“ половне одеће се баве разврставањем гардеробе, обуће и других предмета према квалитету, односно класама. Није реткост да се роба најбоље класе врати у земље западне Европе, Америке и Јапана, кроз ланац second hand и vintage продавница које су све популарније. Ипак, највеће количине одлазе у земље Африке и Јужне Америке. Транспорт и трговина половном одећом подижу запосленост у земљама у развоју и обезбеђују једини приход предузетницима који издржавају и по неколико породица. Према истраживањима, преко 90% становништва Гане купује гардеробу само на пијацама половне робе и углавном су они њени крајњи корисници. Тако долазимо до податка да 80% светске количине гардеробе заврши као отпад, а еколошки проблем се пребацује из богатих у сиромашније земље. 

Текстил на депонијама представља велики извор загађења. Полиестерска влакна су дизајнирана тако да се не разграђују, а неколико стотина година је потребно да се природна влакна распадну и при том све време емитују метан и угљен-диоксид у атмосферу, доприносећи ефекту стаклене баште. Боја којом се тканине фарбају и друге хемикалије се изливају и загађују околне воде и земљиште. Решење видимо у рециклажи, која у овом тренутку обухвата око 10% укупног отпада овог типа, где поред одеће убрајамо и обућу, текстил из домаћинства и отпадни материјал из текстилних индустрија. 

Индија и Пакистан су главни центри за прикупљање текстилног отпада и његову рециклажу. Процес почиње сортирањем тканина по боји, а затим и по врсти материјала, што је компликован процес јер је велика количина направљена од мешавине природних и полиестeрских влакана, које се не могу успешно рециклирати. Иако постоје многи пројекти везани за аутоматизацију процеса сортирања, оно се и даље обавља ручно. 

Природно добијени материјали, већином памук, се механички уситњавају, чисте, растављају и равнају у процесу кардирања. Овако добијена влакна се углавном користе за пуњење душека, као изолациони материјали за аутомобиле и куће или за тепихе у индустријским халама. Полиестер се хемијским путем топи, добијају се мономери, хемикалије које се користе за нове материјале. Међутим, овај процес је скуп, па се, на пример, за производњу спортске опреме углавном користи полиестер добијен рециклажом ПЕТ амбалаже, која је доста развијенија.

Рециклажа текстила има огроман потенцијал и значај за екологију, будући да је текстилна индустрија један од највећих загађивача на свету. Није више довољно да у кампањама модних гиганата видимо реч „одрживо“ или „рециклирано“, крајње је време да се започну озбиљни пројекти смањивања отпада. За почетак да преиспитамо своје навике – да ли нам је заиста нови комад гардеробе важнији од здраве животне средине?

1 КОМЕНТАР

ОДГОВОРИ

Молимо упишите коментар!
Молимо овде упишите име