Uvac. Specijalni rezervat prirode. Čim čujemo da je zaštićeno, odmah možemo da pretpostavimo da je u pitanju nešto fantastično. Specijalni rezervat prirode Uvac je upravo takav – fantastičan. Nažalost, premalo nas je imalo priliku da poseti ovaj bajkoviti predeo. Svi smo ga videli na slikama i u promotivnim spotovima, neki čak teško poveruju da je to uopšte u Srbiji… ali jeste. I zaista jeste tako magičan kao što izgleda na slikama.
Pokušaću da vam ispričam svoje iskustvo i onda mi ostaje da se nadam da sam vam zagolicala maštu i da ćete se i sami upustiti u avanturu. 🙂
Dugo već želim da posetim Uvac, ali naravno, stalno postoji nešto preče. Sada, kada sam na raspustu i imam vremena, ništa nije moglo da me spreči. Čula sam da Geografsko-ekološki klub „GEK“ organizuje dvodnevni izlet i posle detaljnijeg informisanja, prijavila sam se bez premišljanja. Izlet je podrazumevao dan na Divčibarama, noćenje u šatorima i, sledećeg dana, izlet na Uvac.
Kao neko ko obožava festivale, kada sam videla da je na Divčibarama u to vreme „Mountain music fest”, da ćemo kampovati i posle toga ići na Uvac, pretpostavila sam da će ovo biti jedan od najboljih izleta na kojima sam do sada bila. Ispostavilo se da sam bila u pravu!
Iako će akcenat biti na Uvcu, ne mogu da ne spomenem i taj prvi dan na Divčibarama. Priroda je, kao i na svim planinama u Srbiji, melem za oči. Kako smo odlučili da taj dan provedemo na festivalu, prepodne smo se popeli na samo jedan vidikovac – Ljuti krš.
Sa Ljutog krša pruža se pogled na kanjon Crne reke, kao i na valjevske planine Megleš, Medvednik i Jablanik. Iako ste na visini od samo 962 m, imate utisak da ste na vrhu sveta, a taj osećaj je neprocenjiv.
Pošto smo podigli šatore, požurili smo na festival koji je bio organizovan tako da kada kročite na ski-stazu Crni vrh, napuštate sve što vas muči i ulazite u neki drugi svet. Radionice poput joge, pravljenja skulptura, šetanja po kanapu, streličarstva, prepoznavanja ukusa piva i mnoge druge, izmeste vas iz realnosti i nakon svih tih aktivnosti potpuno odmorni nastavljate avanturu, koliko god da ste ranije bili umorni. Večernjni koncerti među kojima su bili koncert grupe ZAA, Zemlja gruva i Marko Luis, začinili su dan u potpunosti.
Ovaj festival postoji tek drugu godinu za redom i iskreno se nadam da će zaživeti. Za ljubitelje festivala i prirode – savršen dan.
Znate kako sam rekla da vas ovaj festival odmori koliko god bili umorni? Isto mogu da kažem i za razgledanje Uvca! Sve je isto, a opet drukčije. Spavala sam svega 4 sata u šatoru i već u 6 ujutro krenuli smo ka prirodnom rezervatu kako ne bismo zakasnili na zakazani obilazak.
Na Uvcu su nas dočekali vodiči koji su bili divni i spremni da odgovore na svako pitanje. Lagano smo se ukrcali na čamce i krenuli u obilazak jezera Uvac. Svi smo znali da tamo očekujemo da vidimo Beloglavog supa, Ledenu pećinu i Vidikovac. Međutim, nismo imali predstavu koliko će to sve biti nestvarno. Pogled na gore – ptice sa krilima dužine i do tri metra krstare nebom, bezbrižno i lagano. Uskoro saznajemo da ne bi bile toliko bezbrižne da nemaju konstantnu pomoć i zaštitu. Naime, beloglavi sup je vrsta lešinara, ptice koja ima veoma važnu, odnosno nezamenljivu ulogu u ekosistemu – hrani se isključivo uginulim životinjama i tako vrši takozvanu „prirodnu reciklažu“. Na ovaj način uništava se izvor zaraze i ubrzava proces razlaganja i raspadanja uginule materije. Međutim, posle II svetskog rata, u Srbiji je došlo do znatnog smanjenja njihove populacije. Zahvaljujući lokalnom stanovništvu i ornitolozima Biološkog instituta iz Beograda, proglašenjem Specijalnog rezervata prirode „Klisura reke Uvac“, 1971. godine, beloglavi supovi su sačuvani od potpunog izumiranja. Kako je postojalo tek desetak jedinki, bilo je neophodno da se organizuje hranilište i da im se omogući svaka potrebna pomoć. Zahvaljujući velikom trudu, sada je brojnost beloglavih supova povećana na 110 gnezdećih parova, odnosno 450-500 jedinki i predstavlja najveću koloniju ove jedinstvene vrste ptica na Balkanu, i jednu od najvećih u Evropi. Zanimljiva činjenica jeste da su oni, iako zaista ogromni, potpuno bezopasni. Nemaju ni najmanju ideju o napadanju bilo čega što mrda, odnosno bilo čega živog. Interesantno je da čak i kada priđete njihovom mladunčetu, oni će samo kružiti iznad vas, ali vas neće napasti, a mladunče će se praviti mrtvo dok ga ne pustite. Ovo je veoma čudno s obzirom na to da su odrasle jedinke veoma vezane za svoje mladunce. Izležu samo jedno jaje po sezoni i veoma su brižni prema potomstvu. Takođe, kada se jednom udruže, mužjak i ženka ostaju par do kraja života. Ukoliko jedan od njih ugine, drugi se više nikad neće reprodukovati. Mladi lešinari postaju seksualno zreli tek sa 5 godina, što dodatno otežava povećanje brojnosti populacije. Postoji još mnogo zanimljivosti o kojima smo slušali, ali zaista bih volela da ih sami tamo čujete, tako da neću sve da vam otkrijem! 🙂
Kad konačno uspete da skrenete pogled sa neba, naći ćete se iznad starog mosta koji je potopljen kada je kanjon napunjen vodom. Nekada je spajao Sarajevo i Carigrad. Kažu da je konzerviran pre potapanja, tako da tehnički, ako ikada ispraznimo ovo jezero, most će i dalje stajati gde je nekada bio.
Sledeća stanica – Ledena pećina. Da je ledena – jeste. Srećom, znali smo za to ranije pa smo imali spremne pantalone i jakne. Temperaturna razlika je velika, pogotovo leti, tako da je prvih nekoliko minuta u pećini pomalo neprijatno, ali ovaj osećaj potpuno iščezava čim malo dublje zađete u mračne hodnike. Ledena pećina se spaja preko jame Bezdana sa Ušačkom pećinom i zajedno su duge 6.185 m. Mi smo pešačili oko 700 m i videli specifičnosti kao što su – crvena hala, portret Čarlija Čaplina koje nam je podarila voda, kao i skulpturu koju je izvajala i koju nazivaju „Vuk Karadžić“, i naravno mnoštvo različitih oblika i boja. Nakon 10 minuta više vam uopšte i nije hladno i ne želite da izađete iz pećine. Satima biste mogli da otkrivate njene tajne.
Program se nastavlja i brodićem odlazimo do početka staze koja vodi ka Velikom vrhu – vidikovcu sa kog je omogućen pogled na čuvene meandre. Put ka vidikovcu je veoma zahtevan, pogotovo ako ste van kondicije kao ja. Moram da priznam da sam dva puta morala da se zaustavim da malo odmorim. Preporučujem da krenete u gojzericama ili stabilnim patikama jer ima klizavih delova (stena i čiste zemlje) pa nije zgodno ako niste u odgovarajućoj obući. (Doduše, drugar se popeo u japankama (!) tako da, eto, sve je moguće)
Možda ovo sad malo odvraća od ideje da se popnete, ali ne dozvolite da se to desi. To je svega oko 150 m nešto strmijeg terena posle čega ulazite u šumicu sa ravnim putem i taman dok smirite disanje, ono se ponovo ubrzava – stižete na vidikovac i svedočite magičnom trenutku! Pogled na meandre, sve ono što ste prošli brodićem sada vidite sa visine. Ovaj pogled je ono što treba da vas motiviše da se popnete. Nećete se kajati jer nijedna slika ne može da dočara lepotu koju osetite kada zapravo stojite na tom vidikovcu. Naravno, ako želite da izbegnete ovaj strmi uspon, postoje drugi načini da stignete do vidikovca.
Sve o programima i razlozima zašto da posetite Uvac možete naći na zvaničnom sajtu rezervata: http://www.uvac.org.rs/
Ne oklevajte, pokrenite se uz pomoć prirode i novih saznanja koji će vam ulepšati dan… pa, i život. 🙂
foto: Dragoslava Stamenović
