Ukoliko redovno čitate EkoBlog, sigurno ste do sada naišli na tekst o remedijaciji zemljišta, odnosno svojevrsnom „lečenju“ radi otklanjanja zagađenja i vraćanja plodnosti zemljištu. Neki su sigurno pomislili da se radi i o beskorisnom znanju budući da se tako nešto ne može primeniti u domaćinstvima, već taj složeni proces obavljaju samo određene, specijalizovane ustanove.

Šta onda MI možemo da uradimo za zemljište i biljke na njemu?

Pod jedan, možemo da probamo kompostiranje, o čemu je takođe bilo reči na EkoBlogu. Kompost koji sami proizvedemo može se iskoristiti na različite načine i svi oni u manjoj ili većoj meri imaju ulogu zaštite i obnove zemljišta kako bi se dobio što zdraviji prinos.

Druga stvar koju možemo uraditi predstavlja verovatno najjeftiniju biološku meru zaštite useva i očuvanja plodnosti zemljišta plodored.

Plodoredi predstavljaju sistem biljne proizvodnje uz poštovanje određenog redosleda u gajenju biljnih kultura. Drugim rečima, potrebno je planski gajiti biljne kulture, kako ne bi došlo do prekomernog iskorišćavanja zemljišta i gubitka plodnosti.

Ovi redosledi odnose se na smene u vremenu (plodosmena) isto koliko i na smene u prostoru (poljosmena).

Kod plodosmene jedan usev smenjuje se nekim drugim usevom ili se gajenje jednog useva prekida za jednu, dve, ili više godina gajenjem drugih useva na istom polju. Kod poljosmene jedan usev se iz godine u godinu gaji na drugom polju. Smenjivanje useva po pojedinim poljima u toku jedne godine predstavlja rotaciju.

Postoji devet pravila kojih bi se trebalo pridržavati pri planiranju useva kako bi plodored imao što pozitivniji uticaj:

  1. Sve useve koji imaju dubok korenov sistem treba gajiti nakon onih useva sa plitkim korenovim sistemom. Na ovaj način održava se dobra struktura zemljišta, poroznost i vazdušni kapacitet.
  2. Potrebno je smenjivati useve koji proizvode malu i veliku biomasu korena iz razloga što one biljke sa velikom biomasom korena obezbeđuju hranu za zemljišne organizme, a naročito kišne gliste.
  3. Biljke azotofiksatore (leguminoze) treba smenjivati sa biljkama koje nemaju sposobnost fiksacije azota, kako bi se namirila potreba tih biljaka za azotom.
  4. Treba primenjivati presetvu, podsetvu, naknadnu setvu, međusetvu i zelenišno đubrenje, odnosno osigurati da zemljište uvek bude pod biljnim pokrivačem. Ovim se sprečava zakorovljenost, stvaranje pokorice, poboljšava se struktura zemljišta i sprečavaju se erozija i ispiranje nutrijenata u dublje slojeve.
  5. Sporoničuće useve, kao i useve koji su osetljivi na korove, gajiti posle useva koji sprečavaju razvoj korova (lucerka, usevi za zelenišno đubrenje, konoplja itd.).
  6. Potrebno je menjati lisnate i korenaste useve i žita kako bi se smanjila zakorovljenost.
  7. Na poljima na kojima postoji opasnost od zaraze određenim biljnim bolestima ili štetočinama, treba izbegavati useve koji su osetljivi na njih. Ove vrste bi trebalo da u rotaciju ulaze na minimum četiri godine.
  8. Upotrebljavati različite sorte jednog istog useva, kako bi došlo do povećanja genetičke raznovrsnosti.
  9. Smenjivati jare i ozime vrste useva da bi se postigla bolja kontrola korova i bolji raspored rada na imanju.

Plodoredi, kao veoma jeftina opcija kojom se postižu dobri rezultati bez upotrebe sredstava za zaštitu bilja, predstavljaju osnov utemeljenja organske poljoprivrede… nečega čemu bi trebalo što više težiti u narednim godinama.

Njome ćemo osigurati ne samo zdravije prinose za našu upotrebu, već i zdraviju zemlju koja će hraniti sve buduće generacije.

Literatura:

  1. Oljača S. (2010), Ekologija i Agroekosistemi, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 123. st.