Složili bismo se da karnivorija među biljkama nije uobičajena pojava. I zaista, svega 8 od 630 biljnih familija ima predstavnike koji su mesožderi. Međutim, do danas je opisano 1600 vrsta i hibrida karnivornih biljaka. Pored toga, ko zna koliko njih čeka da bude otkriveno i imenovano.

Sve karnivorne biljke povezuje jedna karakteristika – sposobnost da „ulove“ i svare druge organizme, najčešće insekte. Pošto pripadaju različitim familijama, tj. nisu međusobno srodne, postoji velika raznovrsnost forme i „taktike lova“. Koja „oprema“ je potrebna jednoj biljci da bude mesožder? Pre svega, klopka za lov. Pored toga, specijalizovane ćelije koje luče enzime za varenje plena i one koje apsorbuju svarene materije – nutrijente. Postoje i vrste koje ne proizvode same digestivne enzime, već žive u simbiozi sa bakterijama koje te enzime izlučuju.

Klopke predstavljaju različito modifikovani listovi. One se mogu podeliti na aktivne i pasivne. Najpoznatiji rod sa aktivnom klopkom je Dionea. Njena klopka se zaklapa kada dlačice na listu registruju dodir insekta. U aktivne klopke se ubrajaju i one koje se savijaju radi lakše digestije plena. Tako predstavnici roda Drosera, „love“ plen pomoću lepljivih materija na listu, a zatim savijaju listove i dlačice ka insektu i tako ga prekrivaju većom površinom raspoloživom za digestiju. Pokreti kod aktivnih klopki su obično spori, mada postoji nekoliko vrsta koje mogu list da saviju 180° za oko 60 sekundi.

  

Kod pasivnih klopki nema pokreta ni prilikom lova ni prilikom digestije. Biljka čeka da insekt bude privučen bojom klopke ili nektarom i sam se zaglavi u klopci. Najpoznatije i najveće su takozvane pitfall-klopke kao kod roda Serracenia. One su zapravo čašice u koje upadaju insekti i iz kojih ne mogu da izađu. Takođe postoje voštane ćelije ili dlačice koje dodatno otežavaju izlazak insekta.

Zašto je došlo do pojave karnivorije među biljkama? Odgovor se krije u činjenici da ove biljke rastu na zemljištima na kojima druge biljake ne bi mogle da opstanu, usled nedostatka nutrijenata. Azot je jedan od najčešćih ograničavajućih faktora rasta biljaka, jer se lako spira iz zemljišta. Ovo je esencijalni element koji ulazi u sastav aminokiselina i mnogih drugih jedinjenja koja su neophodna za sve životne procese svih živih organizama, pa i biljaka – od formiranja listova i cvetova do produkcije semena. Lovom i digestijom proteina insekata, mesožderke nadoknađuju nedostatak azota i prežiljavaju na inače nepolodnom zemljištu.

Zanimljivo je da jedna svima poznata vrsta biljke ima karnivorno seme. Naime, otkriveno je da seme biljke hoću-neću (Capsella bursa-pastoris) luči hemijska jedinjenja koja privlače larve komaraca i ubijaju ih toksinima. Seme takođe luči digestivne enzime koji omogućavaju varenje i apsorpciju proteina larvi.

      

Karnivorne biljke se mogu naći širom sveta na različitim staništima – od plavljenih močvarnih područja, do tropskih šuma i savana. Naseljavju uglavnom vlažne regione sa umerenom i tropskom klimom. Do sada karnivorni predstavnici biljnog carstva nisu pronađeni samo na nekim ostrvima u Pacifiku. U Srbiji se može naći nekoliko vrsta karnivornih biljaka. Jedna od češćih je rosna trava (Drosera rotundifolia), koja inače ima širok areal rasprostranjenja u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Njoj srodna, aldrovanda (Aldrovanda vesiculosa), vodena biljka koja se vodi kao ugrožena vrsta na IUCN-ovoj crvenoj listi, strogo je zaštićena vrsta i može se videti u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica.

Izvor: P. Temple. Carnivorous plants. 1993. Cassell The Royal Horticulticular Society