Javne bašte

Javna bašta je, u osnovi, parcela koju zajedničkim snagama obrađuje grupa građana.  Javna bašta se može zasnovati na pojedinačnoj ili udruženoj parceli koja može biti javna ili privatna. Na njoj se može proizvoditi voće, povrće i/ili dekorativno cveće i začini.

Ali zašto?

Niko ne može sa sigurnošću reći kada je nastao koncept javnih bašti i u kom trenutku je nekoliko ljudi iz različitih porodica rešilo da se udruži i napravi nešto lepo-a-korisno. Prvi put se termin „javna bašta“ pojavio u Sjedinjenim Državama davnih 1890-ih godina u Detroitu. U vreme recesije, tih godina, u okviru urbanističkog plana, sve neiskorišćene parcele su dobile namenu Javnih bašti i služile za intenzivnu proizvodnju hrane. Od tog doba datira današnji pojam „Community gardens“, ali su bašte istog ili sličnog karaktera postojale i u doba Egipta, Rima i Stare Grčke.

Danas, ideja javnih bašti postaje sve popularnija i ovakvi prostori predstavljaju beg „iz grada u zelenilo u gradu“ i njihov glavni cilj je da ojačaju zajednicu, podignu svest o važnosti prirodnih resursa, sruše međugeneracijske zidove i spoje ljude koji bi voleli da se na divan način pobune protiv urbanizacije i preovlađavanja betona, metala i stakla u gradskim sredinama. Stvaranjem javne bašte, nekad i bez novčanog uloga (ali uz mnogo truda), građani mogu i lokalnu divlju deponiju da preurede u malu komšijsku oazu.

U Vilsonvil parku, u Sjedinjenim Američkim državama, na primer,  moguće je kupiti i sopstveno „mesto“ koje bi vam pripalo u javnoj bašti, gde biste mogli saditi šta želite i održavati ga samostalno ili uz pomoć uprave javne bašte, po vašem izboru. Tako i ljudi koji žive u stanovima ili garsonjerama imaju šansu da se bave jednom od najstarijih disciplina – baštovanstvom.

U Holandiji, sa porastom cena nekretnina, mnogima je gotovo nemoguće da priušte kuću s baštom a ako odrastate u zemlji Lala, baštovanstvo vam nekako teče venama. Tako da u Hagu možete iznajmiti mesto u javnoj bašti za €26 po sezoni. Međutim, postoji jedna mala caka: morate da čekate u redovima (sličnim redovima za Pasoš ispred MUP-a u Srbiji). Deljenje mesta se odvija po principu – „Ko prvi devojci, njegova devojka“, tako da se u nekim slučajevima može okupti i preko 300 ljudi za svega 96 mesta! Da biste osigurali sebi mesto, morate doći i 3-4 sata pre otvaranja opštine.

Red za dobijanje parcela na javnoj bašti – izvor:  The Buurttuin: A Garden For A Bargain Price

U Srbiji, ukoliko se organizuje prosto podela sadnog materijala, situacija izgleda malo drugačije. 2011. godine prilikom organizacije podrške žrtvama cunamija u Japanu, u podeli sadnog materijala povređeno je nekoliko ljudi. Tako je ceo taj događaj bio nazvan “Tuča solidarnosti s Japanom” ili “Humanitarna tuča”. Ukoliko bi se ovakve akcije organizovale na drugačiji način, situacija bi svakako bila bolja.

Međutim, ne treba gubiti nadu. Primeri lepih i funkcionalnih praksi u Srbiji svakako postoje. Organizacije kao što su Beogradski Festival Cveća, Baštalište, Gradska Gerila, Zdravac daju sve od sebe da ulepšaju zajednicu, i da rasture stereotipe koje i sami Srbi imaju prema Srbima. Ove organizacije cvetaju, napreduju, udružuju se i rastu uprkos svim teškoćama koje ih mogu zadesiti.

Ako želimo da uradimo nešto lepo i korisno za nas i našu zajednicu svakako da moramo da počnemo sad, da počnemo s puno entuzijazma i da ne popuštamo. Možda je bitno voditi se „Ako neću ja, ko će?“ logikom, a onda se svaki put iznenaditi koliko ljudi zapravo Hoće. Zasigurno i ti, koji/koja si stigao/stigla do kraja teksta imaš u svom okruženju jednu zapuštenu parcelu koja bi mogla biti oaza, samo ako bismo joj pružili pažnju?