Iako je prošlo više od 30 godina, hemijski akcident koji se desio u Bopalu 1984. godine ne prestaje da izaziva velike reakcije javnosti. Može se sa sigurnošću reći da je Bopal mesto najveće industrijske nesreće u ljudskoj istoriji. Kolike su posledice ove nesreće najbolje ilustruje komentar Srećni su, zapravo, oni koji su te noći odmah poginuli, a ne oni koji su bili izloženi i preživeli!”

U središnjem delu Indije, u Bopalu, gradu sa oko 1,5 miliona stanovnika, 1969. godine izgrađena je fabrika za proizvodnju pesticida Junion karbajd – Indija (Union-Carbide-India), jedna od najpoznatijih multinacionalnih kompanija sa sedištem u SAD. Postrojenje za proizvodnju metilizocijanata (MIC) bilo je locirano u okviru fabrike, severno od grada, a u blizini stambenog naselja Džajaprakaš Nagar i počelo je sa radom 1979. godine.

Metilizocijanat (MIC)je jedan od poluproizvoda koji se koristi u proizvodnji pesticida, pripada grupi cijanida koji su veoma toksični jer ometaju snabdevanje ćelija kiseonikom. Zbog toga što je teži od vazduha ostaje u prizemnim slojevima što je dodatno zakomplikovalo situaciju jer su stanovnici tog veoma siromašnog naselja spavali  na podnim prostirkama.

U noći između 2. i 3. decembra 1984. godine došlo je do odvijanja opasne hemijske reakcije kada je velika količina vode prodrla u rezervoar MIC broj 610. Curenje je prvi put detektovano od strane radnika u 23 sata i 30 minuta, kada su počele da im suze i da ih peku oči. Oni su o tome obavestili svog nadzornika koji je propustio da preduzme određene mere, a kada je to učinio – bilo je prekasno. Za to vreme oko 40 t metilizocijanata poteklo je iz rezervoara i u toku dva sata dospela u vazduh, šireći se niz vetar, brzine 8 km/h, preko grada. S obzirom na to da je temperatura vazduha bila oko 14ºS, gas se hladio i dospevao u prizemne slojeve vazduha.” [1]

Dezorijentisani mrakom i talasom panike i haosa koji je nastao, uplašeni ljudi su trčali kroz nehigijensko naselje pokušavajući da spasu svoj i živote svojih najmilijih, ne shvatajući da ih je svaki udah vodio sve bliže smrti. Trenutna reakcija bila je pečenje i suzenje očiju, a ubrzo je nastupalo i slepilo, zatim, kašljanje, pena iz usta i gušenje (preživeli su opisivali kao vatra u očima i disajnim putevima”). Život je izgubilo više hiljada ljudi, oko 4.000 prema zvaničnoj proceni Junijon karbajda, dok razne državne sanitarne službe tvrde da je sakupljeno preko 15.000 leševa. Ono što se sa sigurnošću zna je da je pola miliona ljudi bilo izloženo metilizocijanatu te noći. Uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima i brojnim smrtnim slučajevima prema izjavi stručnjaka iz Junion karbajda to je samo blag iritans grla i uha”.

Iako se o uzrocima i krivcima još raspravlja na sudu, postoji veliki broj faktora koji je uticao da smrtnost u ovom akcidentu bude ovako velika. Nesreća u Bopalu nastala je kombinacijom pravnih, tehnoloških, organizacionih i ljudskih grešaka. Nisu postojale sigurnosne procedure u slučaju isticanja MIC-a, niti su pravljeni planovi evakuacije za nehigijenska naselja koja su bila u blizini fabrike (koja su i nastala kada su hiljade ljudi pohrlili iz svih delova Indije ne bi li baš oni našli zaposlenje u novoj fabrici). Zapisi iz fabrike pokazuju da je menadžment mislio da smanjenje proizvodnje opravdava zanemarivanje redovnog održavanja sigurnosnih sistema. Zbog toga je šest različitih nezavisnih sigurnosnih mera zakazalo.

Prenaseljenost, siromaštvo i loša infrastruktura dodatno su pogoršali stanje. U naseljima uskih ulica i ogromnog broja stanovnika, bez vode i telefonskih linija, uz loš medicinski sistem, mnogi ljudi su bili osuđeni na propast, čak i ako su uspeli da prežive tragičnu noć. Preživeli su oni koji su shvatili da treba da beže niz vetar što brže mogu, štiteći pri tom disajne organe mokrom krpom i što manjim brojem udisaja.

Junijon karbajd je treća po veličini hemijska kompanija u SAD. Kada se nesreća u Bopalu dogodila, ponašanje ove korporacije bilo je krajnje nemoralno. Ceo događaj pokušali su da predstave kao slučajnost, ali je pogled na širu sliku o ovoj kompaniji pokazao da stvari stoje drugačije. Istragom je utvrđeno da je Junion krabajd imao dvostruke standarde kada je u pitanju funkcionisanje fabrike u Indiji i u Zapadnoj Virdžiniji. Svi podaci govore da je ova kompanija nemarna vezano za pitanja zaštite zdravlja i životne sredine u zemljama Trećeg sveta u kojima posluje (od podataka o nehumanom radnom vremenu, preko izloženosti visokim temperaturama do skandala sa pronalaženjem visokih koncentracija žive u pijaćoj vodi).

Nesreća u Bopalu samo je jedna u nizu propratnih pojava transfera tehnologije iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju, koje vape za tehnologijom i pored toga što nisu u potpunosti spremne da je prihvate sa svim njenim negativnim osobinama. Osim toga, umesto da se u ove zemlje prenesu tehnologije koje sa sobom nose manje rizika, dešava se upravo suprotno, jer su zakonodavstva u zemljama u razvoju mnogo blaža, a opšta svest o potrebi očuvanja životne sredine na niskom nivou. Uz sve to prisutna je i neopreznost i naivnost nerazvijenih zemalja prilikom potpisivanja ugovora o saradnji. Primer za to je upravo Bopal. Naime, iako su indijske vlasti odmah uhapsile jednog visokog predstavnika kompanije Junion karbajd, koji se sticajem okolnosti tu zadesio u vreme nesreće, morale su ga osloboditi jer su njegovi advokati podneli deo ugovora o odgovornosti u kojem je stajalo da američka kompanija ne snosi nikakvu odgovornost za eventualne posledice havarije iz kojih god razloga ona nastupila.”[1]

Na tridesetogodišnjicu nesreće, 2.12.2014. godine, otvoren je Muzej sećanja na Bopal. Muzej se nalazi u blizini mesta nesreće, a udruženja preživelih i porodice nastradalih dizajnirali su zajedno sa stručnjacima izložbu slika, postera i ličnih predmeta koji podrobno dokumentuju tragediju i odaju počast svim žrtvama. Na ovom linku možete pogledati Fejsbuk stranicu ovog muzeja. Do otvaranja ovog muzeja, jedino spomen-obeležje stradanja bila je ulična skulptura i mural na zidu preko puta nje koji poziva na pravdu.

 

Otvaranje vladinog memorijalnog centra je još uvek u fazi planiranja jer pokreće veoma osetljiva politička i socijalna pitanja. Udruženja preživelih i porodice žrtava smatraju da vlada nije dovoljno uradila po pitanju utvrđivanja odgovornosti američke kompanije i da zbog toga nema smisla da finansira memorijalni centar.

Preporučujem da pogledate i filmove:

 

[1] Š.Đarmati, Zagađenje vazduha, VPŠ, Beograd, 2005.
*Za infografik*  Izvor: http://www.indiaenvironmentportal.org.in