Da li ste znali da je čovek, Homo sapiens sapiens, jedina vrsta sisara čija brojnost populacije eksponencijalno raste?

Eksponencijalni rast brojnosti je onaj pri kome se broj jedinki u vremenu konstantno povećava. Ovakav rast karakteriše male organizme, poput nekih isekata. Zašto ne bi sve populacije tako rasle, pitate se? Postoji određeni kapacitet sredine koji svaka populacija u nekom trenutku dostigne – određena brojnost koja je optimalna za opstanak. Ona je uslovljena dostupnim resursima (kao što su hrana, prostor za život) i kompeticijom među jedinkama. Takođe, regulisana je nekim spoljašnjim faktorima kao što su vremenske nepogode, bolesti i slično. Rast populacije koji podrazumeva dostizanje kapaciteta sredine naziva se sigmoidni rast.

Zašto je ovo bitno?

Ako bi čovek živeo u potpunosti u skladu sa prirodom, kao ostale vrste, dostigao bi kapacitet sredine i brojnost se ne bi značajno uvećavala. Ono što je moderni čovek postigao jeste da se bori protiv svih faktora koje bi ga ograničavale u povećanju brojnosti ljudske populacije.

U ovom tekstu, bavićemo se možda najboljim primerom „bitke“ koju za sada dobijamo.

Ono što bi svakako regulisalo rast brojnosti ljudske populacije tokom vremena jesu bolesti. Smatra se da su epidemije tokom ljudske istorije odnele više života nego svi ratovi zajedno. Nijedno oružje nije toliko opasno kao sićušni mikroorganizmi zvani virusi. Neki virusi su bezopasni, preležimo ih uz čaj i nastavimo dalje. Ali, šta ćemo sa onim opasnim? „Moderni“ čovek je našao rešenje – vakcina!

Nećemo ulaziti u sastav i mehanizam delovanja vakcine. To je tema za lekare i imunologe. Ono što ćemo sada objasniti jeste, kako smo mi to, uz pomoć vakcina, uspeli da povedemo u ratu sa virusima. Radi se o veoma jednostavnom mehanizmu koji često nije dovoljno jasan tako da se nadam da će posle ovog teksta svima biti potpuno jasno o čemu se radi.

Kolektivni imunitet

Možda najveće dostignuće 21. veka – postignut kolektivni imunitet kao štit u borbi sa mnogim virusima.

Da bismo bolje razumeli kako stvari funkcionišu, bitno je da razumemo nekoliko pojmova.

Imunitet može biti pasivan ili aktivan.

Pasivan imunitet je onaj koji nastaje unošenjem stranih antitela u organizam koji nije prethodno stekao imunitet. Može biti prirodan ili veštački. Jedan od tako stečenih imuniteta ima beba pri rođenju – antitela prenešena od majke preko placente. Ovaj imunitet je prirodan i privremen i služi da zaštiti bebu u prvim mesecima života. Drugi oblik pasivnog imuniteta jeste veštački. Postiže se u slučaju kada se antitela jednog organizma ubacuju u organizam koji nema imunitet na određenu infekciju. Ova zaštita je privremena i primenjuje se kada dođe do ozbiljne infekcije ili trovanja.

Aktivan imunitet takođe može biti prirodan ili veštački. Kada patogen aktivira B i T-ćelije (vrste belih krvnih znaca čija je uloga imunološka – odbrana od bolesti), razvijaju se tzv. “memorijske B-ćelije i T-ćelije” što dovodi do primarnog imunskog odgovora. Tokom života, ove memorijske ćelije „pamte“ svaki patogen sa kojim se susreću i u mogućnosti su da pruže jak sekundarni odgovor kad se sa tim patogenom ponovo sretnu. Prirodni aktivni imunitet se stiče tako što je osoba direktno izložena živom patogenu. Nakon preležane zaraze, stvara se imunitet. Veštački aktivni imunitet izaziva se vakcinom. Vakcinom se u organizam unosi antigen koji izaziva imunski odgovor organizma bez ispoljavanja ili uz veoma blago ispoljavanje simptoma bolesti.

Kolektivni imunitet (takođe često nazivan „imunitet krda“, „imunitet zajednice“, „imunitet populacije“ ili „društveni imunitet“) je oblik indirektne zaštite od zarazne bolesti koji se javlja kada veliki procenat populacije postane imun na infekciju, čime pruža meru zaštite za one jedinke koje još uvek nisu imune.

Zašto je bitan kolektivni imunitet?

U poslednje vreme se često susrećem sa izjavama kao što su „kolektivni imunitet ne postoji“, „to je izmišljeno i nije moguće dostići“ itd. Pokušaću da objasnim kako funkcioniše.

Zamislite populaciju od 100 ljudi na prostoru u kom je svako u kontaktu sa bar dve osobe. Svi su zdravi, niko nije preležao bolest kako bi stekao prirodni imunitet i niko nije vakcinisan. Sa strane dođe neko sa zarazom. Zarazi prvog sa kojim dođe u kontakt i zaraza se velikom brzinom širi dalje sve dok ne dođe do svake osobe iz populacije.

Ako vakcinišemo deo te populacije, na primer 25%, preostalih 75% će sigurno ponovo biti veoma brzo zaraženi.

Ako vakcinišemo 95% populacije, šansa da zaražena osoba bude u kontaktu sa nevakcinisanom je veoma mala. Čak i da dođe u kontakt sa jednom od njih, ona će najverovatnije biti okružena vakcinisanima i tako zaraza neće moći da ode dalje od nje. Na ovaj način štitimo i onih 5% koji nisu vakcinisani.

Čuveno pitanje: Kako moje nevakcinisano dete ugrožava tvoje vakcinisano?

Trenutno ne ugrožava. Vakcinisano dete u kontaktu sa zarazom verovatno će u potpunosti izbeći ispoljavanje simptoma zaraze ili će oni biti znatno umanjeni. Problem može da nastane ukoliko veliki procenat populacije nije vakcinisan i dođe do epidemije. U tom slučaju, sam virus će možda mutirati i tada više oni koji su vakcinisani nisu zaštićeni. Oni nikada nisu ni bili zaštićeni od potencijalnih mutiranih verzija datog virusa.

Ko je onda ugrožen?

Postoje ljudi koji ne smeju da se vakcinišu. Na primer, bebe koje nisu dostigle uzrast u kom se prima vakcina ili imunokompromitovani po koje bi bilo kakva zaraza bila pogubna.

Ako njih okružimo vakcinisanim ljudima, spasićemo im živote.

Kako kolektivni imunitet postoji ako vakcinišemo samo decu?

Svojevremeno je vakcinacijom pokrivena čitava populacija određenih naroda. U Srbiji je to takođe učinjeno. Kako dejstvo vakcina ne traje večno, tačno je da kod nekih, koji su vakcinisani pre 20 i više godina, imunski odgovor jeste oslabljen i oni mogu biti potencijalno zaraženi živim patogenom i preneti ga dalje. Radi se o tome što su oni svojevremeno bili vakcinisani. Ako svakog novog člana populacije takođe vakcinišemo, zaraza će prosto zaobilaziti populaciju i u jednom trenutku će biti potpuno istrebljena.

Kolektivni imunitet je jedna od primarnih karakteristika koje opisuju razvijeno društvo. Sve razvijene zemlje imaju uspostavljen kolektivni imunitet za većinu bolesti za koje danas postoji vakcina. Ukoliko pokrivenost vakcinisanja padne ispod procenta koji je neophodan za postizanje kolektivnog imuniteta, vakcinacija postaje obavezna dok se kolektivni imunitet ponovo ne uspostavi.

Na ovaj način, ljudska populacija se bori protiv pravila prirode. Da li je konstantan rast ljudske populacije dobar ili ne, to je druga tema, ali da li želimo da zaštitimo svako dete, to zapravo ne treba ni da bude tema rasprave. Kolektivni imunitet je društvena odgovornost a ne izbor pojedinca.