Prvo značajnije zagađivanje vezano za proizvodni pogon desilo se 10. jula 1976. godine u Italiji, tačnije u postrojenjima Industrie Chemiche Meda Societa Azionaria (ICMESA) u Medi kod Seveza, mestu na oko 20 km severno od Milana. Ono što nesreću u Sevezu čini posebnom je to da su se posledice industrijske havarije po prvi put proširile izvan zidina fabrike.

Akcident se desio u subotu u popodnevnim časovima, neposredno pre zatvaranja fabrike do narednog ponedeljka. Usled pregrevanja reaktorskog kotla došlo je do oslobađanja žute pare koja je bila prožeta izuzetno toksičnom supstancom tetrahlorodibenzodioksinom (THDD). Oblak hemikalija podigao se na visinu od  50 metara. Nošen jugoistočnim vetrom,toksični oblak zahvatio je jedanaest zajednica između Milana i jezera Komo. U vazduhu se našlo oko 3.000 kg hemikalija, među njima i između 100 g i 20 kg dioksina.

O akcidentu nije odmah dato saopštenje već su bile potrebne dve nedelje da se obave analize kojima je ustanovljeno prisustvo dioksina u znatnim količinama. Tek nakon toga usledila je evakuacija stanovništva iz zagađenog područja. Evakuacija stanovništva predstavljala je jedan od najznačajnijih problema s obzirom da su mnoge porodice morale da napuste svoje domove i ostave u njima sve lične predmete.

Uginulo je približno 4% životinja na farmama, a ostale su ubijene kako bi se sprečilo prodiranje dioksina u lanac ishrane. Zahvaćena oblast je izdeljena na bazi nivoa zagađenosti zemljišta na tri zone. Zona A – najzagađenija oblast površine 110 ha je potpuno evakuisana i tokom kasnijih godina pretvorena u hrastovu park-šumu. U zonama B i R sledećim po stepenu zagađenja, strogo je zabranjeno uzgajanje i konzumiranje poljoprivrednih proizvoda i namirnica životinjskog porekla.

Prvi znaci zdravstvenih problema, oštećenja kože slična opekotinama (hlorakne), javili su se kod dece nekoliko sati posle akcidenta. Tek dve nedelje kasnije, hemičari su utvrdili da je uzrok tome dioksin. Procenjuje se da je njemu bilo izloženo oko 37.000 ljudi. Hlorakne su slične aknama adolescenata, s tom razlikom što ljudi izloženi dužem dejstvu ove hemikalije dobijaju akne po većoj površini tela i često postoji potreba za njihovom hospitalizacijom. Odmah posle havarije, prijavljen je određen broj slučajeva s ovim karakterističnim spoljašnjim manifestacijama koje se javljaju pri izloženosti niskim koncentracijama dioksina, dok se pri višim dozama, javljaju teška oštećenja jetre i bubrega, periferna paraliza i zamor, a registrovani su i slučajevi depresije i razdražljivosti.

Obimna medicinska istraživanja su do marta 1977. godine obuhvatila oko 42.000 dece od kojih je sumnjivo bilo 600, da bi se do kraja iste godine broj onih sa hloraknama i oštećenim bubrezima i jetrom sveo na 134.

U cilju saniranja posledica u Sevezu, oformljena je međunarodna komisija sastavljena od stručnjaka iz V. Britanije, Holandije, SR Nemačke, Čehoslovačke i SAD, odnosno stručnjaka iz zemalja koje su se u ranijem periodu već suočavale sa udesima u svojim sredinama.

Konačno rešenje nađeno je u tome što je u dva masivna betonska sarkofaga smešteno zemljište koje je bilo u sloju od 40 cm skinuto u najugroženijem području. Tu su smeštene i uginule i ubijene životinje i fabrika koja je demontirana ciglu po ciglu od strane radnika u pouzdanoj zaštitnoj odeći, kao i druge zgrade na kojima je ustanovljeno zagađenje. U jedan sarkofag smešteno je oko 80.000 m3, a u drugi čak oko 150.000 m3zemlje i otpada.

Sam kotao za hemijske reakcije na čijim je zidovima ostalo slepljeno oko 1 kg dioksina dugo vremena ostao je nedemontiran. Skinute su samo neke cevi i instalacije koje su stavljene u plastičnu burad koja su premazana smolom. Upravo ta burad, koja su sadržala oko 270 g dioksina izmešanog sa oko 25 t otpada i zgure, sedam godina kasnije, pretila su političkim skandalom pošto su pronađena u Anglikuru, malom francuskom selu, u napuštenoj zgradi.

Mnogo životinja, posebno biljojeda, uginulo je u periodu od nekoliko dana do nekoliko nedelja posle akcidenta u Sevezu, ali ni jedan čovek. Jedino je život izgubio direktor fabrike koga su ubili članovi Crvene brigade.

Ovaj akcident doveo je, u avgustu 1982. godine, do usvajanja Sevezo direktive, koja za cilj ima sprečavanje velikih akcidenata koje mogu izazivati određene industrijske aktivnosti, kao i ograničavanje njihovih posledica na ljude i okolinu.

A onda se u Tuluzu, u Francuskoj, 21.09.2001. desio još jedan veliki hemijski akcident. U fabrici Grande Paroisse, proizvođaču veštačkih đubriva, došlo je do eksplozije oko 300-400 t amonijum-nitrata. Bilans ovog akcidenta: 30 mrtvih, više od  2.000 hospitalizovano, razbijena sva stakla u radijusu od 1-1,5 km, oko 11.000 kuća veoma oštećeno…

Još uvek nije tačno utvrđeno šta je bio uzrok eksplozije, ali se pretpostavlja da je u pitanju ljudska greška. Ovaj akcident je značajan jer je fabrika  Grande Paroisse bila organizovana u skladu sa Sevezo direktivom. Imali su interni i eksterni sigurnosni plan, 36 razrađenih scenarija akcidenata, dve inspekcije godišnje na licu mesta, ali mogućnost eksplozije amonijum-nitrata nije ni razmatrana.

Na osnovu iskustava stečenih u ovom akcidentu, ali i ostalim akcidentima koji su se dešavali do tada izvršeno je proširenje Sevezo direktive 2003. godine u Sevezo II direktivu.

Sevezo II ima dvostruki cilj. Prvo, ima za cilj sprečavanje velikih akcidenata u koji su uključene opasne supstance. Drugo, ako akcidenti nastave da se dešavaju, cilj je da se ograniče njihove posledice na ljude (sigurnosni i zdravstveni aspekt) ali i na životnu sredinu. Oba cilja bi trebalo da dovedu do visokog nivoa zaštite, na efektivan i istrajan način.

Sevezo II daje i veća prava javnosti – pravo na dobijanje informacija ali i na obavezne konsultacije. Pasivne informacije znače da javnost može u svakom trenutku da traži i mora da dobije informacije, a aktivne informacije podrazumevaju da nadležni organi moraju biti proaktivni, da stalno obrazuju javnost o tome kako se ponašati u slučaju akcidenata.

Praksa je pokazala da je usvajanje odgovarajućih normi bio mnogo lakši posao od njihove primene. Odmah su se javila mišljenja da previše informacija može pre da zaplaši lokalno stanovništvo, nego što će mu pomoći da racionalno postupa u slučaju havarije. Tumačenje i primena Sevezo direktive, u delu koji govori o komunikaciji sa javnošću, suštinski je različito u mnogim zemljama EU. Može se reći da je komunikacija najpotpunija u Velikoj Britaniji, gde se putem brošura, oglasa i usmenih obraćanja stanovništvu daje i više informacija od onoga što se traži tekstom Sevezo direktive.

Iako Sevezo direktiva zahteva pružanje potpunih informacija, prvenstveno lokalnim vlastima, ona komunikaciju sa javnošću još uvek ne tretira kao moralnu ili političku obavezu da se informacije podele sa lokalnim stanovništvom koje je bez svoje volje izloženo mogućem riziku, već pre svega kao potrebu u cilju povećanja efikasnosti zaštite.

S obzirom na moguće posledice nekontrolisanog tehnološkog razvoja, neophodno je obezbediti visok nivo društvene svesti o potrebi sprečavanja i smanjenja uslova za nastanak akcidenata. Upravljanje rizicima nije samo tehničko pitanje, već jednako političko i ekonomsko pitanje. Zajednica mora biti pripremljena na takva krizna stanja kako bi se njihove posledice smanjile na minimum.

Osim preko školskih obrazovnih programa u celokupnom obrazovnom sistemu potrebno je širenje znanja iz domena zaštite životne sredine i održivog razvoja i za sve druge građane koji nisu obuhvaćeni sistemom obrazovanja. U tome glavnu ulogu imaju državne i lokalne vlasti u zajednici sa institucijama za kulturu i obrazovanje, kao i sredstva javnog informisanja preko programa, reklama, reportaža i drugih vidova.