Kako smo ugrozili i kako ugrožavamo Medonosne pčele

Evropska (Zapadna ili Evro-afrička) medonosna pčela (Apis mellifera), insekt iz reda opnokrilaca, poznata je čoveku još od davnina. Primitivni čovek je još pre više od 30 000 godina znao za medonosnu pčelu, i aktivno je tražio kako bi „pozajmio“ malo meda. Civilizacije poput Starih Egipćana, Asiraca, Starih Grka, Rimljana, Slovena… proučavali su „tehnike“ gajenja ovog insekta, tj. trudili su se da pčelinje zajednice održe u blizini svojih domova kako bi iz njih lakše mogli da uzimaju cenjene pčelinje proizvode: med, vosak, propolis.

Danas, baš kao i pre stotinu, hiljadu ili pre više hiljada godina, postoje pčele i postoje ljudi koji te pčele održavaju, tj. neguju. Na prvi pogled, moglo bi se reći da je osim izgleda gnezda/košnica sve ostalo isto, iste pčele donose med, propolis, grade voštane ćelije, jedina promena jeste čovek. Čovek, u kom smislu? Naime, viševekovnim proučavanjem ponašanja medonosne pčele, njene anatomije, fiziologije i sl. došlo se do raznih podataka koji su doprineli tome da se čuvanje ovih insekata učini čoveku lakšim, isplativijim i da se oprašivanja biljaka ovom vrstom opnokrilaca učini pouzdanijim, tj. da se, pored ostalih, i medonosna pčela očuva u adekvatnom broju, jer bi u slučaju njihovog nestanka egzistencija čitave ljudske populacije bila ozbiljno dovedena u pitanje.

Čovečanstvo vremenom napreduje, postaje inteligentnije, i svoja znanja koristi za unapređivanje tehnologija pomoću  kojih, između ostalih, intezivno ispituje i medonosnu pčelu. Međutim, pored ogromnog truda koji je ulagan u proučavanje ovog zanimljivog insekta i pored ogromnog znanja koje imamo o medonosnoj pčeli, njena brojnost u poslednjoj deceniji naglo opada, baš kao i brojnost svih ostalih, „divljih“, vrsta pčela, a mi, ljudi, to relativno nemo posmatramo ponavljajući jedno te isto: „Medonosna pčela je ugrožena“ ili „pčele su ugrožene“ i to najčešće prilikom ogromnih pomora gajenih društava medonosne pčele ili prilikom obeležavanja datuma poput ovog. Budući da budućnost sveta kakvog danas poznajemo direktno zavisi od oprašivača (pčele su najznačajniji i najbrojniji među njima) složićete se da to nije dovoljno i da bi trebalo nešto da preduzmemo kako bismo pomogli da se brojnost i raznovrsnost održe bar na nivou na kojem se sada nalaze. Pitanja koja slede jesu: Kako smo ugrozili Medonosnu pčelu? Kako „običan“ čovek može da pomogne? i Da li će biti kraj sveta ukoliko Medonosne pčele potpuno nestanu?

Odgovor na prvo pitanje je veoma složen i veoma jednostavan u isto vreme – „nesvesno“. Priznaćete da nije ništa novo da čovek istrebljava neku životinjsku vrstu, sa namerom ili bez nje, ali ovoga puta potencijalno istrebljenje vrste može nas koštati mnogo više i zato bi bilo dobro da sprečimo takav scenario, ukoliko već nije previše kasno. Početak negativnog uticaja na medonosnu pčelu dešavao se još pre nekoliko hiljada godina kada su ljudi počeli da gaje pčele u košnicama od pletenih grančica i blata ili u udubljenim stablima. Ljudi tada nisu umeli da uzmu med iz pčelinje zajednice bez uništavanja društva, bilo delimično bilo u celosti, a budući da su uvek prvo uzimali med i druge pčelinje proizvode od najvećih, tj. najbrojnih, društava, vršili su negativnu selekciju budući da su ta društva obično bila i najzdravija tj. najotpornija na različite bolesti i parazite. Ova faza negativnog uticaja trajala je sve do početka 19. veka kada masovnije počinju da se koriste košnice sa pokretnim saćem koje omogućavaju uzimanje meda bez drugih štetnih posledica po pčele, tj. najmanje oko 7000 godina. Takođe treba imati u vidu da se za to vreme značajno povećao broj gajenih pčelinjih društava (baš kao i broj ljudi) budući da je med bio najdostupniji i najcenjeniji zaslađivač kao i sastojak u spravljanju različitih alkoholnih pića.

Tokom 19. veka nije više bilo mehaničnog uticaja na pčelinja društva, ali je počelo nešto mnogo, mnogo gore – hemijski uticaj. Naime, ljudi su počeli da sintetišu hemijska jedinjenja pomoću kojih bi useve zaštitili od štetnih uticaja insekata, korovskih biljaka, gljivica i sl. Po prvi put su koristili npr. cijanovodoničnu kiselinu… Zatim na red dolazi Veliki rat  i ogromna količina bojnih otrova koja je  osim na ljude imala veliki uticaj i na pčele i ostale životinje… Tokom Drugog svetskog rata nije bilo većeg korišćenja bojnih otrova, ali su se masovno koristili neselektivni pesticidi poput ozloglašenog DDT-a (dihlor-difenil-trihloretan). DDT je masovno korišćen sve do oko 1970. godine i uticaj, pre svega na „divlje“ pčele je bio veoma veliki, no DDT je mačiji kašalj u poređenju sa sredstvima koje danas koristimo, npr. neonikotinoidni pesticidi su nekoliko hiljada puta toksičniji… Pored toga što su najčešće mnogo toksičniji po živi svet današnje pesticide može svako kupiti u skoro neograničenim količinama a dosta veliki procenat ljudi (bar u našoj zemlji) ih koristi i u nekoliko puta većoj koncentraciji nego što je to potrebno tj. preporučeno. Nestručno i nesavesno rukovanje pesticidima je postalo gotovo normalna pojava, pa se neretko mogu videti avioni koji u 15 časova zaprašuju pčele, pardon, komarce…

No, pesticidi nisu jedine hemijske supstance koje loše utiču na pčele. Naime, poslednjih stotinak godina pčele tretiramo raznim preparatima koji eliminišu parazite i patogene poput Varoe i Nozeme. Time smo dodatno oslabili njihov imuni sistem i poremetili higijensko ponašanje tako da danas uopšte ne mogu da se izbore sa ovim patogenima ukoliko se ne tretiraju odgovarajućim lekovima.

Elektromagnetni i radio talasi koje emituju ili koriste mnogi uređaji koje upotrebljavamo takođe imaju negativan uticaj na Medonosne pčele budući da mogu ozbiljno da poremete njihovu orijentaciju.

Kako „običan“ čovek može da pomogne? Moj odgovor na ovo pitanje je – skoro nikako! Naime, ekonomski uticaj medonosne pčele je veoma veliki. Vrednost biljaka koje oprašuju pčele iznosi više od 260 milijardi dolara godišnje tako da će se veliki uzgajivači pčela na različite načine truditi da održe postojeći broj društava koje gaje i da ih (privremeno) zaštite od propadanja. Ukoliko njihov broj nastavi da opada povećaće se pojedinačna vrednost tako da se računa da za njih neće biti većih gubitaka. Vrednost pesticida je takođe ogromna tako da će se i proizvođači i distributeri ovih proizvoda potruditi da se njihovi proizvodi i dalje prodaju bili oni štetni po pčele i ostali živi svet ili ne. Poljoprivrednici, tj. uzgajivači biljaka i/ili životinja će i dalje koristiti hemijska sredstva i to u onoj količini koju sami smatraju efikasnom, jer bi bez toga ostali ne samo bez profita već bez prihoda uopšte… Tako da je veoma teško da se bilo šta od uzročnika problema kod medonosnih pčela promeni, ali to nije razlog da ne pokušamo da ispravimo greške koje pravimo i bar umanjimo štetu koju nanosimo pčelama i drugim živim organizmima…

Da li će biti kraj sveta ukoliko Medonosne pčele potpuno nestanu? – Gotovo sigurno da neće, ali svet neće biti ovakav kakvog danas poznajemo… Pored Medonosne pčele postoji još više od 25000 vrsta pčela i mnoge od njih su mnogo tolerantnije na zagađenja a pritom su mnogo efikasnije u oprašivanju, jedino što je potrebno jeste da ih ne ubijemo. Osim toga u budućnosti ćemo imati mikro-dronove ukoliko smem tako da nazovem veštačke uređaje koji će služiti za oprašivanje gajenih biljaka, prototipi već postoje samo treba automatizovati njihov rad i masovno ih proizvesti (jedna košnica broji od 20 000 – 60 000 pčela radilica). Takođe, uvek možemo i nazad na drveće (1 pčela = 1 sat ljudskog rada)…