Poljoprivreda, Ugrožene vrste, Životinje

Domaće autohtone rase goveda

Govedarstvo u Srbiji ima izrazito dugu tradiciju. Može se slobodno tvrditi da je stočarstvo od pamtiveka bila jedna od najzastupljenijih, ako ne i najzastupljenija grana poljoprivrede na ovim prostorima. Naši preci podmirivali su potrebe za mesom i mlekom proizvodnjom koja se odlikovala ekstenzivnim uzgojem na porodičnim imanjima. Sredinom dvadesetog veka ova slika idiličnog gazdinstva, polako se počela menjati intenzivnijom proizvodnjom i introdukcijom stranih, produktivnijih rasa goveda poput danas najzastupljenije simentalske rase i holštajn-frizijske rase.

Predstavnici simentalske (levo) i holštajn-frizijske (desno) rase

Međutim, pre nego što su simentalac i holštajn „osvojili“ područje Balkana, srpska domaćinstva krasile su domaće, autohtone rase goveda. U pojedinim delovima Srbije čak i danas možemo čuti riku buše i podolskog govečeta.

  • Buša

Buša pripada grupi kratkorogih goveda (Bos brachyeros europeus) te je stoga nazivaju još i domaće kratkorogo goveče. Buša je bila najdominantnija rasa goveda na Balkanu od ranog srednjeg veka pa sve do sredine dvadesetog veka i već pomenute smene visokoproduktivnim rasama. Upotrebljavana je za rad, ali i za dobijanje mleka i mesa.

Bušu odlikuje srneća gubica (oko tamne pigmentirane sluzokože ima venac belih dlaka) i venčasto postavljeni rogovi pigmentirani pri vrhu. Spada u jednobojne rase goveda i boja im se kreće od sive, tamnosmeđe, crvene pa sve do crne boje sa svetlom prugom na leđima.

Buše različitih boja

Loši uslovi u kojima su buše vekovima odgajane, donekle su se odrazile na njihov spoljašnji izgled. Nedostatak kvalitetne ishrane uticao je na to da buša postane sitnija i slabije razvijena od drugih evropskih rasa goveda. Budući da su niskomlečne, čak i najmlađa telad uskraćivana su mleka koje se koristilo za ljudsku ishranu. Bez adekvatne zamene za mleko, telad su slabo rasla, sporo se razvijala i generalno ostajala zakržljala. Odrasle jedinke često su preko leta ostavljane da se same staraju o ishrani jer su ih seljaci isterivali van staja već početkom proleća, a vraćali ih oko kasne jeseni. Tokom zime ishrana im se sastojala od slame, kukuruzovine i ponekad sena. Po pravilu, buše su zimi gubile svu telesnu masu koju su dobijale tokom leta, pašom sveže trave.

Visina grebena kod krave iznosi tek oko 90 do 115 centimetara, dok su bikovi za nekih desetak centimetara viši. Prosečna telesna masa odraslih grla je mala, kreće se od 150 do 300 kilograma. Buša ima snažnu i grubu konstituciju i generalno se smatra da je jedina rasa evropskih goveda koja je mogla preživeti uslove u kojima je vekovima odgajana. Lako se prilagođava na promene uslova gajenja i vrlo je otporna na zarazne bolesti i parazite (Mitić i sar., 1987).

Volovi buše u zaprezi, okolina Banjaluke krajem 19. veka. (izvor: https://www.flickr.com/photos/oldeyankee/5081071954/ autor: Snapshots Of The Past)

Buša se danas smatra ugroženom autohtonom rasom. Prema podacima iz 2018. godine veličina populacije buša u Srbiji iznosila je od 1000 do 1500 jedinki. Ipak, većina buša koje se danas odgajaju imaju znatno lakši život od njihovih predaka, jer su uglavnom uzgajana zarad očuvanja rase i promocije ruralnog turizma.

  • Podolsko goveče

Podolsko goveče ili popularno podolac predstavnik je grupe primigenih goveda (Bos europeus primigenius) i direktni je potomak divljeg govečeta pod nazivom Tur (Bos primigenius) za koje postoje podaci da je naseljavalo područje Balkana još od kasnog paleolita (pre više od dvanaest hiljada godina). Sve do pre nekih 150 godina podolac je bio rasprostranjen po celoj teritoriji Vojvodine i Slavonije, oblastima poznatim po poljoprivrednoj proizvodnji. Za razliku od buše koja se koristila za kombinovanu proizvodnju, podolsko goveče upotrebljavano je isključivo za rad. Štaviše, smatra se najboljim predstavnikom radnog tipa goveda.

Glava podolskog govečeta ima klinast izgled, široka je u čelu, a sužava se ka gubici. Poseduje i izrazito velike rogove, karakterističnog načina pružanja čiji raspon može da dosegne i do metar i po. Jednobojna je rasa, tipične sive boje.

Predstavnik podolske rase

Podolska rasa svrstava se u krupne rase goveda. Visina grebena kod krave iznosi od 130 do 140 centimetara, kod bikova oko 150 centimetara dok kod volova može preći i 160 centimetara. Prednji deo tela je značajno razvijeniji od zadnjeg. Odlikuje se velikom snagom i grubom konstitucijom što ga je činilo najboljom radnom rasom.

Za razliku od buše, koja je uglavnom gajena u brdskim predelima i na obroncima planina, gde su uslovi za život bivali izuzetno teški, podolsko goveče uživalo je dosta povoljnije uslove ravničarskih predela. Ipak, sa povećanjem stepena industrijalizacije u vojvođanskim i slavonskim selima, potreba za ovom izuzetnom radnom rasom postajala je sve manja te se i njen opstanak doveo u pitanje. Rasa je opstala zahvaljujući programu očuvanja autohtonih životinjskih vrsta i veoma visokim subvencijama za svakoga ko želi da gaji podolsko goveče.

Tele podolskog govečeta

Prema podacima iz 2018. godine u Srbiji je bilo od 500 do 1000 jedinki podolskog govečeta . Podolca danas možete naći na nekoliko lokacija na severu naše zemlje: u Bačkoj Topoli (Sabolš Tružinski), SRP Zasavica, i Vršcu (Jovan Bradvarović).

Literatura:

  1. N. Mitić, J. Ferčej, D. Zeremenski, Lj. Lazarević, GOVEDARSTVO – MONOGRAFSKO DELO, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987.
  2. http://www.zasavica.org.rs/podolsko-govece/
  3. http://www.cepib.org.rs/?page_id=159
  4. http://www.fao.org/dad-is/browse-by-country-and-species/en/

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: