Poljoprivreda, Ugrožene vrste, Životinje

Domaće autohtone rase konja i magaraca

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

U proteklim nedeljama pisali smo vam o autohtonim rasama goveda i ovaca. Danas vas upoznajemo sa dve rase konja, noniusom i domaćim brdskim konjem, ali i sa balkanskim magarcem.

  • Konj nonius

Nonius ili nonijus (u literaturi se javlja i jedna i druga varijacija imena) rasa je konja koja je nastala u prvoj polovini devetnaestog veka u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Nastao je višestrukim ukrštanjem Arapskih kobila, kobila Lipicanera, ali i Normanskih i Engleskih punokrvnih kobila sa pastuvima uvezenim iz Normandije.

Od svog nastanka, nonius je korišćen u vojne svrhe gde se zbog visoke izdržljivosti pokazao veoma dobro. Tek sa početkom dvadesetog veka ova rasa počinje da se koristi i u druge svrhe, kao što je poljoprivreda, vuča zaprežnih kola, ali i kao takmičarski konj u daljinskom jahanju.

Nonius spada u grupu srednjih do velikih rasa konja. Odrasli mužjaci u proseku teže oko 600 kilograma, dok su ženke sa svojih 550 kilograma samo malo sitnije. Visina grebena iznosi u proseku 160 centimetara.

Nonius (izvor: farmia.rs)

Najčešće je crne boje (vranac), a može biti i tamnobraon (dorat), uglavnom jednobojan bez dodatnih belega i pruga. Odlikuje ih krupna glava i debeo, mišićav vrat. Grudi, slabine i noge kod noniusa su izrazito snažne, te iz toga proizilazi njegova velika izdržljivost. Kopita su osetljiva i slabija, pa se često dešava da puknu.

Skroman je u pogledu nege i ishrane, što ga čini zahvalnim za odgoj. Odlikuje se dobrom plodnošću i radnim osobinama. Zbog stamene građe, dosta je sporiji od drugih rasa konja tako da se ne koristi u trkama brzine, već samo u trkama izdržljivosti.

Nonius u kasu (izvor: farmia.rs)

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) u 2018. godini u Srbiji se nalazilo od 100 do 500 jedinki noniusa što ga svrstava u kategoriju ugroženih rasa u našoj zemlji. Danas se ovaj prelepi konj može videti na nekoliko salaša u Vojvodini.

  • Domaći brdski konj

Druga autohtona rasa konja u Srbiji jeste domaći brdski konj. Za njega se pretpostavlja da predstavlja potomka starih divljih konja tarpana i prževalskog koji su se ukrštali sa arapskim konjima. Zbog nižeg rasta svrstava se u grupu ponija pa se u literaturi može sresti i naziv domaći brdski poni.

Domaći brdski konj najviše se koristio kao tovarna životinja. Zbog svoje izuzetno velike snage korišćen je za prenos tereta, koji je ponekada iznosio i preko 100 kilograma, po nepristupačnim planinskim predelima. Stabilan je i poslušan, pa se zbog toga upotrebljava i za jahanje, vuču kola i rad u poljoprivredi.

Odrasli mužjaci dostižu težinu od 380 kilograma i visinu grebena do 130 centimetara. Ženke su nešto sitnije i one dostižu težinu 330 kilograma i visinu grebena do 125 centimetara. Najčešće se sreće u tamnobraon (dorat) boji, zatim u crnoj (vranac), sivoj (sivac) i smeđoj (alat).

Domaći brdski konj u doratoj boji (izvor: farmia.rs)

Danas postoje dve familijarne linije u odgoju domaćeg brdskog konja. Ove linije imenovane su po pastuvima začetnicima linija, u pitanju su Miško i Barut. Najbolje je gajiti ga u čistoj rasi, ali i u poboljšanim uslovima ishrane, držanja, nege i selekcije, radi unapređenja i naglašavanja dobrih osobina ove rase u potomstvu.

Domaći brdski konj na proplanku (izvor: farmia.rs)

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) u 2018. godini u Srbiji se nalazilo od 1000 do 1500 jedinki domaćeg brdskog konja. Uprkos porastu u odnosu na prethodne godine, i dalje je svrstan u kategoriju pod rizikom od izumiranja. Domaćeg brdskog konja možete sresti na obroncima Stare planine, a poznato je i da ih ima na Stolovima, Prokletijama, Šar-planini i u Sjenici.

  • Balkanski magarac

Balkanski magarac predstavlja jedan od varijeteta magarca rasprostranjenog u celom svetu. Poreklo vodi od afričkog magarca (Equus africanus asinus). Iako je relativno mali, balkanski magarac je poznat kao otporna i snažna životinja skromnih zahteva u ishrani koja može da nosi ili vuče teret nesrazmerno veliki u odnosu na svoju veličinu, što ga je učinilo odličnom radnom životinjom. Poseduje veoma blagu narav i visoku inteligenciju, pa ga svrstavaju i u životinje sa kojima je najlakše raditi.

Balkanski magarac najčešće je sive boje, a ređe sivosmeđ. Pojedine jedinke imaju tigraste pruge, ali su uglavnom jednobojni. Koža im je tanka i elastična, a dlaka meka i kratka. Niskog je rasta, sa prosečnom visinom oko 105 centimetara, dok dostiže telesnu masu od 200 do 250 kilograma. Odlikuju ga čvrsti ekstremiteti sa jakim kopitama. Glava mu je krupna, ali je proporcionalna u odnosu na telo.

Balkanski magarac (izvor: farmia.rs)

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) u 2018. godini u Srbiji se nalazilo od 500 do 1000 jedinki balkanskog magarca što ga svrstava u kategoriju pod rizikom od izumiranja. Može se sresti u brdsko planinskim predelima na čitavoj teritoriji naše zemlje.

Literatura:

  1. Bogdanović V., Zaštita životne sredine i biodiverziteta u stočarstvu, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd 2010.
  2. https://farmia.rs/blog/
  3. http://www.cepib.org.rs/?page_id=155
  4. http://www.fao.org/dad-is/browse-by-country-and-species/en/

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: