Da li imate nekog kućnog ljubimca, psa, mačku, kokošku?

Skoro svaka kuća ima po jednog ljubimca ali da li ste se zapitali jesu li te životinje oduvek bile tako umiljate i druželjubive ili je tu došlo do neke promene kroz istoriju?

Sam pojam Domestifikacija je proces uključivanja divljih  vrsta potpuno ili delimično u kulturne zajednice ljudi. Pripitomljavanje je samo prvi korak u domestifikaciji, koji je mnogo složeniji proces koji obuhvata divlje vrste odvojene od delovanja mehanizama prirodne selekcije.

Zašto je korisna domestifikacija?

Razlozi su brojni – pomoć u radu, transportu ili odbrani, kao izvor hrane, pića, vrednih sirovina kao što je vuna ili pamuk; lekovi, korišćenje kao eksperimentalne i test organizme ili kao kućne ljubimce.

Taj odnos između domestifikatora i domestifikovane vrste jeste mutualizam (životinja dobija hranu, vodu, sklonište, zaštitu od predatora, a za čoveka gore navedeno).

Evo zašto neka divlja vrsta nije pogodna za domestifikaciju:

  1. Jako specifičan način ishrane
  2. Niska stopa nataliteta i dug period između 2 generacije
  3. Nepodobnost za odgajanje u zatočeništvu
  4. Nezgodna narav

Na primer, laki za domestifikaciju su bili konj, ovca, koza, krava, irvas i badem ali ne i zebra, planinska koza, američki bizon i hrast.

Domestifikacija postoji još od neolita (pre oko 7000 god.p.n.e.), a očuvala se do danas. Menja se njen ekonomski značaj, jer se više isplati naći vrste značajne za biotehnologiju, farmaciju i slično. Zanimljivo je i to da je ovaj proces povratan, to znači da se pripitomljene vrste mogu vratiti u divljinu.

Centri domestifikacije životinja su bili i centri starih civilizacija – Meksiko, oblast plodnog meseca Mesopotamije,  Andi, Egipat, Afrika, Azija, Evropa… Isto važi i za biljne vrste – kukuruz, krompir, duvan, paradajz i pasulj potiču iz Severne i Južne Amerike; Proso, raž i ovas potiču iz Evrope, dok pšenica, ječam, grašak i sočivo potiču iz Afrike i sa Srednjeg Istoka.

Centri poljoprivrede i stočarstva su se očigledno menjali kroz istoriju i  danas su to Severna Amerika, Evropa, Indija i Kina. Domestifikovane grupe divljih vrsta su dakle: biljke, gljive, kičmenjaci, beskičmenjaci, mikroorganizmi i akvakulturni organizmi. Kod biljaka, od 511 familija, domestifikovane su 173, odnosno od 320000 vrsta samo 2500. Glavni ekonomski značaj ima samo njih dvadesetak.

Od kičmenjaka kojih je oko 50000 vrsta, samo je 30 vrsta domestifikovano. Najveći globalni značaj imaju goveda, ovce, svinje i kokoške.

Za akvakulturu je značajno oko 200 vrsta, razne ribe, rakovi, školjke, žabe i kornjače. Najveću ulogu ovde imaju Japan i Kina koji proizvedu preko 12 miliona tona godišnje.

Gljive, kao i mikroorganizmi, imaju veliku primenu u ishrani, za proizvodnju sireva, pića, farmaceutskih preparata. Vrste koje su domestifikovane su: Saccharomyces cerevisiae, S. carlsbergensis (kvasac), sake- Aspergillus oryzae i Penicillium, dok kada govorimo o mikroorganizmima, to su: Lactobacillus, Lactococcus, Streptococcus (u proizvodnji hrane), Bacillus thuringiensis (biopesticid), E. coli (eksperimentalni organizam)…