Nakon odluke kineskih vlasti da prekinu uvoz otpada iz Evropske Unije, Brisel je hitnim postupkom izneo strateški plan borbe protiv plastike i modernizovanje plastičnih proizvoda koji će pomoći da se Evropa očisti od ovog sve većeg problema. Ovaj plan obuhvata kažnjavanje velikih kompanija ukoliko koriste nereciklirani materijal ili materijal nepodoban za reciklažu. Takođe, ovime će se i osavremeniti trenutna proizvodnja plastičnih proizvoda ulaganjem 350 miliona evra u naučna istraživanja.

Frans Timerman, bivši holandski diplomata, izjavio je da će se koncentrisati na izbacivanje plastike za jednokratnu upotrebu, kao na primer boca „živopisnih boja” koje se ne razgrađuju, jednokratnih čaša za kafu, poklopaca, plastičnih kašičica za kafu, pribora za jelo i plastičnih pakovanja za brzu hranu.

„Probudi se i udahni otpad”, pokret umanjenja korišćenja jednokratnih čaša za kafu.

Citirajući istraživanje od prethodnih godina, Timerman je izjavio da će za 50 godina biti u moru biti više plastike nego ribe  i bez obzira što smo svesni, ne činimo ništa pobodom toga. „Ako bi deca znala koje su posledice jednokratnih plastičnih slamčica za sok, na primer, možda bi i ona sama prešla na upotrebu kartonskih slamčica ili bi u potpunosti ukinuli korišćenje plastike! Udavićemo se u plastici ako ne uradimo ništa po tom pitanju. Koliko miliona slamčica se koristi svakoga dana širom Evrope? Mojoj deci je bilo potrebno objasniti jednom koje su posledice korišćenja plastike i oni sada u kafićima traže da dobiju papirne slamčice, a ukoliko njih nema, ne koriste slamčice uopšte. Sve je samo stvar navike.”

On je dodao i da je jedan od problema i ubeđivanje potrošača da im jednokratna plastika nije potrebna, ali je optimističan da će ljudi razumeti problem i prihvatiti rešenje.

Deo strategije je i uvođenje paprenih poreza kompanijama koje insistiraju na jednokratnoj ambalaži, čime će i te kompanije morati da promene način poslovanja.

Kada je u pitanju naša zemlja, prema rečima Filipa Radovića, direktora Agencije za zaštitu životne sredine, Srbija se na godišnjem nivou zatrpa sa čak devet miliona vrećica za jednokratnu upotrebu: „Zvuči neverovatno ali plastične kese koristimo svega nekoliko minuta, od prodavnice do kuće, a potrebno je nekoliko stotina godina da se svaka od njih razgradi.”

Prema njegovim rečima, svaki čovek u proseku iskoristi 60 do 100 kesa godišnje. Iako je Srbija usvojila evropsku legislativu o subvencijama za biorazgradive kese, Radović napominje da se te subvencije zloupotrebljavaju: „Sada je potrebno da te zakone sprovedemo do kraja, jer je čak i površna kontrola pokazala da dolazi do zloupotrebe ovih subvencija.”

On objašnjava da su problem takođe i veliki trgovinski lanci u Srbiji, kao i male radnje u komšiluku, koje nemaju zakonsku obavezu da ponude biorazgradive kese: „Pored građana moramo da informišemo i velike firme o značaju eko-kesa i motivišemo ih da ih upotrebljavaju. To je veoma teško bez sankcija ili ekonomske računice.”

Možda ne možemo da rešimo problem plastike u svetu, ili čak u Srbiji, ali ono što možemo sami da uradimo tokom sledeće kupovine, jeste da se zapitamo – da li nam zaista treba kesa? Da li mogu da ponesem ceger, i da li mi stvarno treba slamčica u nes kafi? 🙂 I istina je da nemamo regulaciju i resurse EU da objavimo plastici rat, ali za sad možemo makar da ne razgovaramo s njom.