Čovek je jedinstveno stvorenje,
Darovano setom sposobnosti koje ga izdvajaju od ostatka životinja.
Tako da, za razliku od njih, on nije samo figura u pejzažu,
On oblikuje pejzaž.

Džejkob Bronovski

 

Pre početka…

Klima planete Zemlje nije stalna. Kao i sve drugo na njoj klima se tokom 4,55 milijardi godina menjala nebrojeno puta.

Ono što je zajedničko za sve promene tokom istorije naše planete je da su se one dešavale isključivo prirodnim procesima.

Tek nedavno, po prvi put pojavilo se jedno živo biće sposobno da globalno utiče na budućnost cele planete… čovek.

Da li ste se nekada našli u plasteniku ili staklenoj bašti? Ukoliko jeste, sigurno ste primetili da je temperatura u jednom takvom objektu za nekoliko stepeni viša od spoljašnje. Znate li zašto je to tako?

Energija koju Zemlja dobija od Sunca u najvećem delu sastoji se od vidljivog i ultra-ljubičastog zračenja elektromagnetnog spektra. Talasi ovog vida zračenja su sposobni da nesmetano prodru kroz zidove plastenika (ili staklenika) sve do samog tla. Tamo se vrši konverzija dospele energije i ona se sa tla izračuje u vidu dugotalasnog infra-crvenog zračenja, odnosno toplotne energije.

Ovi dugotalasni zraci nisu u stanju da u punoj meri prodru kroz zidove staklene bašte, te se veliki deo u njoj zadržava, povećavajući temperaturu unutar objekta.

Zahvaljujući atmosferskim gasovima poput ugljen-dioksida (CO2), metana (CH4), vodene pare (H2O), azot-suboksida (N2O), ozona (O3), i dr. može se reći da se gasoviti omotač planete ponaša slično kao i zidovi staklene bašte. Iz tog razloga ovi gasovi dobili su zajednički naziv: Gasovi staklene bašte (Green House Gasses).

Šta gasovi staklene bašte zapravo rade i na koji način funkcionišu?

Poslednjih dvadesetak godina, priče o klimatskim promenama postale su toliko učestale da je kod običnih ljudi skoro svaki pomen gasova staklene bašte dobio izvestan negativni prizvuk.

Međutim, da nije njih, površina planete Zemlje bila bi toliko hladna da, najjednostavnije rečeno, ne bi mogla da podrži razviće složenog života.

Dakle, gasovi staklene bašte najodgovorniji su za povoljne temperaturne odlike naše planete.

Princip njihovog delovanja, odnosno stvaranja tzv. efekta staklene bašte, sličan je principu rada plastenika:

Vidljivo, ultra-ljubičasto, i jedan deo infra-crvenog Sunčevog zračenja, prolaze kroz Zemljinu atmosferu i dospevaju do tla. U tlu se vrši konverzija dospele energije i ona se odatle odaje u vidu toplotnog zračenja.

Zahvaljujući sposobnosti gasova staklene bašte da primaju i otpuštaju toplotnu energiju, ovo zračenje nije u stanju da u potpunosti napusti Zemljinu atmosferu. Ono će najpre biti apsorbovano od strane gasova staklene bašte, a potom i reflektovano. Ova refleksija, ili otpuštanje energije, obavlja se u svim mogućim pravcima, tako da se veliki deo energije vraća ka planeti, a drugi odlazi u pravcu svemira. Tačnije, oko 36% toplotne energije vraća se ka Zemlji, dok oko 64% odlazi putem svemira. Deo koji se vratio, ponavlja ciklus iz početka.

Ukoliko je efekat staklene bašte zaista bitan za održanje života, zašto se o ovim gasovima uglavnom priča u negativnom kontekstu?

Od početka industrijske revolucije krajem 18. veka pa sve do današnjeg modernog doba, koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi uvećala se višestruko. To, naravno, znači da se toplotna energija znatno duže zadržava u Zemljinoj atmosferi.

Globalna temperatura planete je povišena, sa tendencijom daljeg rasta, što polako stvara uslove koji neće pogodovati većini živih bića na Zemlji.

Sagorevanje fosilnih goriva (u industriji i saobraćaju), deforestacija, intenzivna poljoprivreda itd. ispuštaju velike količine gasova staklene bašte (naročito ugljen-dioksida) u atmosferu i u ogromnoj meri utiču na pojavu najvećeg modernog problema čovečanstva – globalnog zagrevanja.

Za kraj…

Efekat staklene bašte i nadolazeće klimatske promene mogu nam poslužiti kao upozorenje i podsetnik da čovekovo „oblikovanje pejzaža“ može imati ogromne posledice po ceo živi svet planete Zemlje.

Ukoliko se ispuštanje gasova staklene bašte ne smanji i počne rigorozno kontrolisati, čovek, kao vrsta, rizikuje da postane prva „neprirodna” sila koja je dovela u pitanje opstanak svih stanovnika planete.