Ekosistemi, Uticaj čoveka na Zemlju, Voda, Zanimljivosti, Životinje

Kako je jedan rebronoša pokorio Crno more (i nije se na tome zaustavio)

Nedavno smo pisali o invazivnim vrstama u Srbiji i njihovom uticaju. Ovo je priča o Mnemiopsis leidyi, vrsti rebronoše koja je uspela da opustoši Crno more devedestih godina prošlog veka.

Za početak, šta su rebronoše?

Najstarije i najjednostavnije životinje na svetu su sunđeri i žarnjaci (meduze, korali, morske sase). Rebronoše su organizmi izgledom veoma slični meduzama (čak se i nazivaju comb jellies), ali novija istraživanja ukazuju da su stariji od žarnjaka i čak se dovodi u pitanje da li su stariji i od sunđera, tačnije, da li od njih vode poreklo sve životinje.

Rebronoše su specifične po tome što su jedine višećelijske životinje koje se kreću pomoću nizova treplji, što je inače veoma zastupljeno kod jednoćelijskih organizama – bakterija i protozoa. Nizovi treplji podsećaju na češljeve i prelamaju svetlost tako da izgledaju kao da sijaju duginim bojama. Do sada je opisano stotinak vrsta. Veličine su oko 10 cm.


(Preuzeto sa ocean.si.edu)

Kako je sve počelo?

Mnemiopsis leidyi, poznatija kao morski orah, prirodno je zastupljena u priobalnim vodama Severne i Južne Amerike.

1982. godine teretni brod je preneo ovu vrstu iz luke u Severnoj Americi do Crnog mora. Prenos je izvršen u balastnoj vodi, vodi koju brodovi uvlače kada ispuštaju teret kako bi održali ravnotežu. Kada stigne u ciljnu luku, brod ispusti vodu (koju je u ovom slučaju pokupio na drugom kraju sveta) i utovari teret. Zvuči potpuno bezazleno, ali upravo balastna voda je pokrenula katastrofu.


(Preuzeto sa en.bio-uv.com )

Morski orah je dospeo na teritoriju gde nije imao dovoljno neprijatelja, a imao je hrane u izobilju – zooplankton (veoma sitni račići i dr.), jaja i larve riba. Intenzivno razmnožavanje morskog oraha dovelo je do smanjenja brojnosti zooplanktona i određenih vrsta riba. Tim organizmima su se hranile veće predatorske ribe, pa je i njihova brojnost opala. Na vrhu lanca ishrane, delfini su takođe ostali bez hrane. Ceo sistem je narušen. Sredinom devedesetih, čak 90% biomase Crnog mora činila je samo jedna vrsta – morski orah. To je više od ukupnog godišnjeg ulova ribe širom sveta!


(Preuzeto sa blacksea-commission.org)

Ovakva invazija dovela je do potpune ekonomske propasti ribarnica za samo par godina. Ribarska industrija je pretrpela gubitke od stotinu milijardi dinara.

Međutim, tu priči nije kraj. Morske struje su efikasno prenele ovu vrstu u okolna mora. Tako se najpre pojavila u Azovskom i Egejskom moru, odakle se proširila celim Sredozemnim morem. Putem kanala Don-Volga brodovi su preneli ovu invazivnu vrstu i do Kaspijskog jezera.


(Rasprostranjenost Mnemiopsis leidy u evroazijskim morima. Preuzeto iz prezentacije „Assessment of the main drivers of the Black Sea ecosystem functioning Mnemiopsis leidyi and Beroe ovata impact on the Black Sea ecosystem. Modeling approach.” – Tamara Shiganova, Paul Nival)

2005. godine ova vrsta je uočena i u Severnom moru, a potom i Baltiku. Međutim, genetičke analize i analize morskih struja podržavaju teoriju da je ovde dospela drugom invazijom takođe putem balastne vode pokupljene u lukama Severne Amerike.

2016. u Jadranskom moru je bilo i po 500 jedinki na m2.


(Izgled Mnemiopsis leidyi uzorkovane u Severnom moru. Preuzeto sa ilvo.vlaanderen.be)

Spas Crnom moru je zapravo donela druga vrsta rebronoše – Beroe ovata koja se hrani drugim, sitnijim rebronošama. Ovaj predator je sposoban da proguta celi morski orah u jednom zalogaju.


( Beroe ovata proždire Mnemiopsis.)

Zanimljivo je da je Beroe ovata prirodni neprijatelj morskog oraha u američkim vodama i da je do Crnog mora takođe dospela slučajno u balastnoj vodi 1997. godine!

Uvođenje prirodnog neprijatelja koji je sada imao hrane u izobilju omogućilo je obnovu ekosistema u Crnom moru. Kada su naučnici uočili šta se dogodilo, shvatili su da je Beroe ovata potencijalni kandidat za biološku kontrolu morskog oraha i u drugim morima. Problem koji se za sada razmatra jeste nemogućnost ovog predatora da opstane u Crvenom i Baltičkom moru zbog niskog saliniteta.

Ovo je samo jedan primer kako naše svakodnevne aktivnosti koje nama izgledaju bezazleno mogu imati velike ekološke posledice.


(Preuzeto sa bluetechresearch.com)

Problem balastne vode je postao previše ozbiljan. Osim prenošenja invazivnih vrsta i izazivanja ekonomske krize, na ovaj način su preneseni i različiti izazivači bolesti. Jedan od primera je bakterija uzročnik kolere.

2004. godine u Londonu je usvojena Internacionalna konvencija za kontrolu i upravljanje balastnom vodom i sedimentima brodova (International Convention for the Control and Management of Ships’ Ballast Water and Sediments) koja zahteva da svi brodovi vode beleške o balastnoj vodi i tretiraju je po određenim standardima. Od tada su napravljeni brojni vodiči za upravljanje balastnom vodom, a konvencija je zvanično stupila na snagu u septembru 2017. godine.

Postoje dva osnovna standarda:

  1. Ispuštanje balastne vode na otvorenom moru daleko od obale gde je mala verovatnoća da prežive organizmi prikupljeni iz priobalnih voda u lukama.
  2. Tretiranje balastne vode filtriranjem i dejstvom UV svetlosti.

Za kraj jedna zanimljivost u vezi morskog oraha: izgleda da ova vrsta ima sterilnu površinu, iako su bakterije prisutne u njenoj unutrašnjosti. Ovo je potpuno iznenadilo naučnike i za sada nije jasno kako je u tome uspela, niti koji je značaj sterilne površine za ovu vrstu. Jedno je sigurno – svi mi imamo ogroman broj bakterija prisustnih na sebi. U čemu leži tajna Mnemiopsis leidyi?

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: