Gubar (Lymantria dispar Linnaeus 1758.)

Bilo je to, sada daleke, 1963/64. godine kada sam  pošao u prvi razred osnovne škole. Moj otac Velibor dobio je od opštine neko Rešenje kojim se naređuje da u svojoj šumi sakupi legla gubara i spali ih ili ih premaže krpom natopljenom petrolejom na vrhu dugačke motke. Moj  otac Velibor je bio odan državi za koju se borio u Drugom svetskom ratu pa je cele jeseni i zime uništavao jaja gubara. Susedi su se podsmevali njegovom „uzaludnom radu“ i ignorisali su svoja Rešenja. Bilo im je lepše da uz vruću rakiju i suvo meso vode dokone razgovore. A mi, puna kuća dece, a bilo nas je podosta, radovali smo se kad je otac donosio pune kofe gubarevih jaja i ubacivao u šporet a ona su pucketala kao kokice. Kad je u granulo proleće 1964. godine,  oko Đurđevdana olistalo drveće gusenice gubara su se izlegle i krenule da žderu sve što je zeleno. Gde god ste krenuli ili seli niste mogli da izbegnete ta dlakava čudovišta. Bilo ih je svuda. Po voćnjacima, u šumi, na livadama, putevima, ispred i po kućama. Njihovom apetitu nije bilo kraja. Dugo je odolevao jedan stari hrast čije je stablo bilo šuplje i tamo su živeli mravi. Najzad ni mravi nisu mogli da se izbore sa gusenicama. Ostao je tako visok da štrči i da se crni od lišća ogoljen. Šuma i voćnjaci su izgledali sablasno. Proleće a nigde zelenog lista niti ploda.

Jednog jutra kada smo pošli u školu nešto je snažno zabrujalo. Iznad naših glava, u niskom letu proleteo je avion dvokrilac ispuštajući oblake belog praha. Gušili smo se, kašljali, kijali ali smo bili srećni jer smo po prvi put videli avion koji leti tako nisko i pilote u njemu. Eto, i Država se setila da se uključi u borbu protiv pošasti zvane gubar.

A onda je drveće, posle nekog vremena ponovo olistalo. Ptica je te i narednih godina bilo mnogo i sve se orilo od njihove pesme. Kad god bismo otišli u šumu i posekli neki hrast za ogrev ili da nešto gradimo zamolio bih oca da mi da malo vremena da prebrojim godove. Brojao sam ih od kore ka centru, unazad. I kada bih došao do 1964. godine tamo su bila dva, usko priljubljena goda. Biljke su tu godinu brojale dva puta jer su tog proleća silom zvanom gubar dva puta olistale.

Mog oca Velibora već dugo nema, ja gazim svoju sedmu deceniju, pratim, osluškujem i pomalo fotografišem prirodu ali i sad brojim godove od kore ka centru – unazad, pronalazim ona dva spojena iz 1964. godine, sećam se i pripovedam o poremećenoj ekološkoj ravnoteži i pomalo se plašim gubara ali i drugih pošasti koje nas mogu snaći jer nam je odanost prirodi ostala ista kao kod mojih seljana koji bi radije pili vruću rakiju i mezili suvo meso umesto da se bore za dobrobit prirode.