Globalno zagrevanje, Uncategorized, Uticaj čoveka na Zemlju, Zakoni

Karbon krediti

Civilizacija nam dozvoljava da održimo brojnu populaciju, ali civilizacija znači i izuzetno veliku zavisnost od energije. U veoma kratkom periodu istorije sveta, tačnije, za manje od pet vekova, potrošićemo praktično sve zalihe uglja, nafte i gasa koje su nastale tokom 500 miliona godina.

Zemlje EU su u obavezi da dostignu ukupno 20% učešća obnovljivih izvora energije do 2020. godine, odnosno 27% do 2030. godine. U nekim zemljama, kao sto su Švedska, Letonija, Finska i Austrija već je premašen i cilj za 2030. godinu, dok je u Malti, Luksemburgu, Holandiji i Velikoj Britaniji učešće obnovljivih izvora ispod 5%.

Kako Kjoto protokolom iz 1997. godine nije definisan način smanjivanja emisija gasova staklene bašte (GHG – greenhouse gases) u praksi se mogu naći različiti mehanizmi za ostvarenje ove obaveze, koji se mogu i kombinovati. Da bi to bilo moguće, Kjoto protokol je definisao vrednost GHG, poznatiju kao „karbon kredit“. Jedan karbon kredit, bilo koje vrste, ekvivalentan je jednoj toni ugljen-dioksida.

Najzastupljenija je Evropska šema trgovanja emisijama (European Trading Scheme, ETS), koja je obavezujuća širom Evropske unije. Svaka zemlja članica određuje svoje limite emisije, a zatim raspoređuju dozvole na pojedinačne emitere GHG do nivoa nacionalnog limita. Iako zemlje raspoređuju nacionalne dozvole, njima se može trgovati u okviru Evropske unije na Evropskoj klimatskoj berzi (European Climate Exchange, ECX). Nezavisna, treća strana, mora verifikovati sve emisije i redukcije emisija.

Evropska šema trgovanja emisijama omogućava zemljama članicama da zarade karbon kredite finansirajući projekte kroz mehanizme čistog razvoja (Clean Development Mechanism, CDM). Zamišljena je jednostavna šema: privatne kompanije razvijenih zemalja pronalaze projekte u zemljama u razvoju kojima se redukuje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Oni pri tome moraju ispuniti kriterijume održivog razvoja i zahtev „dodatnosti“, što znači da redukcija emisije mora biti „dodatna“ u odnosu na stanje bez projekta. Nakon verifikacije, CDM telo te projekte ocenjuje CER sertifikatima (Certified Emission Reductions, CER), pri čemu je jedan CER ekvivalentan emisiji jedne tone ugljen-dioksida. CER se zatim prodaje razvijenim zemljama, koje ga koriste za ispunjavanje dela svojih redukcionih obaveza. CDM mehanizam zapravo omogućava zemljama da nastave sa emisijom GHG, sve dok plaćaju redukcije koje su načinjene na drugim mestima.

Važno je napomenuti da zemlje u razvoju, na čijim se teritorijama realizuju CDM projekti, takođe imaju koristi, jer na taj način privlače značajne investicije, povećavaju transfer novca i omogućavaju uvođenje modernih „zelenih” tehnologija, koje su ekološki prihvatljivije, tehnološki naprednije i energetski efikasnije. Prodajom CER sertifikata, koji nastaju kao rezultat realizacije CDM projekata, moguće je čak i finansijski neatraktivne, a ekološki prihvatljive projekte učiniti isplativim i privlačnim za investitore.

Različiti projekti mogu ostvariti karbon kredite, npr:

1. snabdevanje energijom:

  • obnovljivi izvori energije
  • biomasa
  • kogeneracija (postupak istovremenog generisanja električne energije i toplote)
  • povećanje energetske efikasnosti
  • smanjenje transportnih i distributivnih troškova
  • promena goriva (npr. prelazak sa uglja ili mazuta na biogas)

2. energetske potrebe

  • zamena postojećeg pokućstva energetski efikasnijim
  • poboljšanje energetske efikasnosti postojeće opreme

3. transport

  • efikasniji motori za transport (npr. zamena starih lokomotiva)
  • promena načina transporta (npr. voz umesto aviona)
  • promena goriva (npr. autobusi javnog gradskog prevoza koji koriste gas)

4. upravljanje otpadom

  • “hvatanje” i korišćenje emisije metana sa deponija
  • korišćenje otpada i otpadnih voda

5. pošumljavanje

Trgovina CER sertifikatima procenjena je trenutno na približno 10 milijardi dolara godišnje. Ovo je pokrenulo gigantsko globalno trgovinsko tržište, koje ostvaruje ogromne profite za finansijske kompanije, konsultantske kuće, brokere i druge tržišne učesnike. Najveći deo projekata je usmeren u energetskom sektoru, sektoru upravljanja otpadom i srodnih tehnologija koje uključuju obradu deponijskog gasa, tehnologije spaljivanja i cementare.

Postojeći sistem karbon kredita je doveo do toga da najveći zagađivači – teška industrija (cementare, železare, petrohemija i rafinerije) umesto da smanjuju emisiju, ostvaruju dodatnu zaradu, i to 24 milijarde € za period 2008-2014. godine.

Najveći problem je veliki broj izdatih Free pollution dozvola. Velike kompanije ih dobijaju od matičnih zemalja sa objašnjenjem da je to neophodno da ne bi bile primorane da dislociraju proizvodne pogone u druge, manje striktne i slabije razvijene zemlje. Ovo je u osnovi netačna tvrdnja jer je Pariski klimatski sporazum o smanjenju emisije do 2020. godine potpisalo skoro 200 zemalja sveta – što pokriva oko 95% svetske emisije CO2. Preveliki broj izdatih dozvola je izazvao stalan pad cena karbon kredita, tako da su u februaru 2016. godine pale na nivo od oko 4,5 €, a procene su da bi tek cena od oko 30 € mogla dovesti do promena u ponašanju kompanija.

Dodatni problemi su i to što kompanije kupuju jeftine emisije iz zemalja u razvoju, ali u cenu svojih proizvoda uračunavaju troškove ugljenika (carbon cost) za koje su već dobili dozvole, tako da imaju višestruku zaradu.

Da bi Evropska unija dostigla cilj na koji se obavezala Pariskim sporazumom – ograničenje globalnog otopljavanja na 1,5°C do 2020. godine potrebna je reforma Evropske šeme trgovanja emisijama. Do reforme će doći od 2019. godine i ona podrazumeva da će se formirati tržišne rezerve viškova dozvola. Povući će se 1,6 milijardi dozvola, jer je u periodu 2008-2014. godine izdato čak 11 milijardi dozvola. Ovo ograničavanje izdavanja dozvola bi povećalo prihode država, jer bi se povećao procenat karbon kredita kojim bi se trgovalo na aukcijama i podstakla bi se proizvodnja čiste energije.

Na osnovu dogovora iz Pariza osamnaest država sveta zajedno će raditi na razvoju međunarodnog tržišta ugljenika. Razviće standarde i smernice kako bi se osiguralo trgovanje kvotama ugljenika koje su u funkciji očuvanja optimalnih biofizičkih procesa za održivi razvoj. U grupi osamnaestorice su: Australija, Kanada, Čile, Kolumbija, Nemačka, Island, Indonezija, Italija, Japan, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Panama, Papua Nova Gvineja, Republika Koreja, Senegal, Ukrajina i SAD.

Pažnja koja je posvećena tržištu ugljenika na Konferenciji strana (COP) u Parizu 2015. godine daje jasan signal da predstoji važna uloga za ovakva tržišta i u periodu posle 2020. godine i da je uz planiranu reformu to pravi put za dostizanje ciljeva održivog razvoja.

1 Comment

  1. Kada bi svi stanovnici vodli računa o separaciji KČO, na izvoru nastanka ČO, Planeta bi bila mnogo čistija i sva nepoželjni uticaji po sve elemente životne sredine bi bili znatno smanjeni, KRENIMO OD IZVORA NASTANKAtj krenimo iz svog domaćinstva. Treba udovoljiti Planeti, ne ljutimo je da nam ne šalje elementarne nepogode

Leave a Reply

WordPress spam blocked by CleanTalk.

Theme by Anders Norén