Da li bacate hranu? Ako da, zašto?

Predviđanja stručnjaka ukazuju da će do 2050. godine broj ljudi na planeti dostići preko 9 milijardi. Najveći porast uočen je u zemljama koje su tek u razvoju kao što su Kina, Indija i Afrika. Pitanje koje se nameće je: kako proizvesti dovoljno hrane? Opšte je rasprostranjen apel za povećanje proizvodnje hrane za makar 50%. Razlog koji se navodi je upravo ubrzan rast ljudske populacije, ali je mnogo važniji i manje poznat razlog zapravo povećana konzumacija mesa i mlečnih proizvoda.

The Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) pak otkriva da ne treba proizvoditi nego sprečiti bacanje! FAO izveštava da se trećina proizvedene hrane baci svake godine – 1,3 milijarde tona hrane na svetskom nivou. Bogatije i razvijenije zemlje bace oko 220 miliona tona godišnje što je približno ista količina hrane koja se proizvede u subsaharskoj Africi godišnje.

Po stanovniku u Evropi i Severnoj Americi godišnje se baci oko 100 kg hrane, dok u Africi i Jugoistočnoj i Istočnoj Aziji ta brojka iznosi samo 10kg – 10 puta manje!

Grafik prikazuje koliko se hrane baci na godišnjem nivou u kilogramima u određenim regionima sveta. Jasno se vidi da vodeće mesto zauzimaju Severna Amerika i Evropa, dok su na poslednjem mestu zemlje Južne i Jugoistočne Azije. Svetlo plavo predstavlja hranu koja se povuče iz prodaje, a tamno plavo hranu koju bace potrošači. Vidimo da u bogatijim zemljama potrošači bacaju mnogo više hrane.

Za godišnju potrošnju za jednog stanovnika Evrope ili S. Amerike proizvede se 900 kg. Hajde da uradimo jednostavnu računicu: 900 kg minus 100 kg koje bacimo podeljeno na 365 dana u godini znači da svi mi pojedemo oko 2,2 kg hrane dnevno. Čega?

Sledeće, znači da je svakoj osobi potrebno 800 kg godišnje  i da je hrana koju baci osmoro ljudi dovoljna da se nahrani još jedna osoba. I sad, jedna bogata zemlja baci 220 000 000 000 kg podeljeno sa 800 kg po osobi jednako 275 miliona ljudi koje bismo mogli da nahranimo onom hranom koju inače bacimo.

Prema podacima baci se 30% proizvedenih žitarica, 35% ribe, 20% mesa i najviše – 40% voća i povrća.

U zemljama u razvoju do propadanja hrane dolazi uglavnom u ranim fazama pripreme i usled nepodobnog skladištenja, čiji je uzrok nedovoljno razvijena tehnologija, što se svakako može rešiti. Problem su već razvijene zemlje u kojima hrana propada u kasnim fazama usled određenih nepotrebnih standarda koje menadžment nameće (savršen oblik ploda, bez udaraca, određene veličine…) kao i neodgovarajuće koordinacije i nedostatka proračuna između dobavljača, proizvođača i potrošača. Sve u svemu, ceo sistem ne valja i potrebne su promene.  Takav sistem nas mami da kupujemo više i više i ne shvatajući da nam toliko hrane ne treba ( da ne govorim tek o odeći, tehnici i dr.). Dakle, potrebna je svest pojedinca. Moramo shvatiti koliko hrane nam je stvarno potrebno i početi da razmišljamo na globalnom nivou kako bi svi ljudi imali dovoljno hrane, kako bi se smanjilo iskorišćavanje zemljišta za hranu koju ćemo baciti, a isto važi i za ogromne količine utrošene vode. Na taj način smanjićemo krčenje šuma zarad obradivog zemljišta, smanjićemo potrošnju čiste vode, ublažićemo klimatske promene, usporićemo smanjenje biodiverziteta i mnoge druge globalne probleme.  Samo je potrebno je da jedemo manje. Zar ne viđate to svakog dana ispred restorana brze hrane i pekara gde jede najveći procenat stanovnika. Pune kante polupojedenih pica, pljeskavica i dr. Ne smemo gladovati, ali svakako moramo prestati i da se prejedamo. Sve postaje jasno kada vidimo sve više gojazne dece, sve više mladih koji oboljevaju od dijabetesa i drugih bolesti. Jasno  je da sve polazi od ishrane.

Sumirano, povećana proizvodnja neće smanjiti svetsku glad. Proizvodiće se tamo gde već ima previše. Umesto toga se postojeća hrana mora bolje raspodeliti, praviti u manjim porcijama ali češće kako bi uvek bila sveža.

I naravno, moraju se izmeniti stavovi o kvalitetu hrane. Mali i nepravilni plodovi su podjednako zdravi. Jedino što je bitno jeste da nema patogena i upravo u tom smeru treba ulagati.

Još jedna stvar: za uzgoj stoke se potroši ogromna količina biljne hrane – koju bismo inače i mi mogli da jedemo – i potroši ogromna količina vode da bi se dobilo znatno manje mesa. Iz tog razloga prilično je hitno da što pre smanjimo unos mesa i zamenimo ga alternativnim izvorima proteina (pasulj, bob, sočivo, kakao prah, lešnik, orah, kikiriki, seme budeve, suncokret, susam, pečurke, ovsene pahuljice i mnogo drugog što vam ostavljam da istražite sami).

Nezadovoljno voće i povrće je prošetalo i  ulicama našeg grada kako bi izrazilo svoje negodovanje jer nam nisu dovoljno dobri. Inicijativa koju je pokrenuo Beko budući da se u Srbiji baci 250 000 000 kg hrane godišnje. Bacamo voće, a uvozimo kobasice (kako pokazuje popis uvoza najviše uvozimo mesne prerađevine u vidu salama i kobasica), eto čime se hranimo.