Da li ste nekada u životu pogrešili? Jeste li ikada iz najbolje namere stvorili situaciju goru od one da ništa niste ni preduzimali?

Ne morate da odgovarate, već znam šta biste rekli.

Postoje greške koje je veoma teško predvideti, a njihove posledice mogu biti dalekosežne…

Da li ikome zvuči logično da borba protiv šumskih požara može da stvori vatrene stihije koje je skoro nemoguće ugasiti? Ili da se zabranom izlovljavanja riblje mlađi može unazaditi celokupna struktura ribljeg fonda?

Zvuči potpuno sumanuto, ali ove dve stvari savršeni su primeri za ljudske greške sa katastrofalnim posledicama koje se nisu mogle lako predvideti. No, počnimo od tih šumskih požara…

Godine 1910. na Stenovitim Planinama u SAD izbio je šumski požar koji se uspeo proširiti na teritoriju od oko petnaest hiljada kvadratnih kilometara. Kako bi požar bio ugašen bilo je potrebno upotrebiti nadljudske napore. Ipak, zahvaljujući njemu formirana je Šumska Služba Sjedinjenih Država (US Forest Service) koja je donela set veoma rigoroznih pravila u službi sprečavanja nastanka budućih požara, ali i politiku brzog gašenja malih požara.

Može se reći da je njihova taktika bila uspešna, te se tako beleži da je od 1920. do 1970. godine broj požara kao i ukupna površina pod vatrom smanjena nekoliko puta. Međutim, za tih pedeset godina, ova stroga politika dovela je do stvaranja gustih šuma prepunih lakozapaljivih četinara i starih, suvih stabala.

U narednim godinama, od 1970. na ovamo, požari u SAD postali su nekoliko puta intenzivniji i neobuzdaniji. Tako da, iako je broj požara ostao nizak, oni koji nastanu postali su gotovo nemogući za gašenje. Do današnjeg dana, površina izgorelih šuma se i više nego udvostručila.

Ovaj problem rešava se smanjivanjem gorive materije u šumama. To znači da je neophodno vršiti selektivno proređivanje ili čak započinjati kontrolisane požare u odgovarajućim uslovima kako bi se smanjio ukupan kapacitet gorivosti šuma. Na mestima gde se ova strategija primenjuje požari su postali manje intenzivni, lakši za gašenje i generalno nanose manju štetu.

Nažalost, američki kongres i dalje izdvaja mnogo više sredstava za hitne mere gašenja, umesto za preventivne mere, tako da se ova greška iz prošlosti nastavlja i u današnje vreme.

To je bila priča o dobronamernoj grešci u vezi sprečavanja požara, a šta se desilo sa ribama i zakonima koji ih štite od izlovljavanja…

Svako ko se rekreativno ili profesionalno bavi pecanjem čuo je za zakon da se ribe određene mase moraju vraćati u vodu. Ovaj zakon, prvobitno nastao u Velikoj Britaniji, a kasnije preuzet od strane mnogih zemalja sveta, donešen je iz razloga kako bi se sprečilo prekomerno izlovljavanje mlađi. Ovom merom omogućeno je mladim ribama da dostignu polnu zrelost i da se pare se barem jednom u životu.

Kao i u slučaju požara, zakon je u početku donosio veoma zadovoljavajuće rezultate. Broj jedinki je ostajao na odgovarajućem nivou, dok je i ribarima bilo dozvoljeno da nastave da se bave svojim poslom.

Međutim, tek nakon nekoliko decenija od implementacije ove mere, ljudi su primetili jednu veoma čudnu stvar… ribe su postajale sve manje i manje. U stvari, mnoge komercijalne vrste riba su u poslednjih četrdeset godina postale duplo manje od svojih ne tako davnih predaka.

Budući da su krupnije jedinke lovljene masovno, dok su sitnije (bez obzira na starost) vraćane u vodu, tako su i šanse krupnih riba da prenose svoje gene na naredne generacije umanjene, dok su sitnim šanse znatno povećane. Drugim rečima, nenamerno smo vršili veštačku selekciju u korist sitnijih jedinki, te su na taj način čitave populacije riba izgubile na težini.

Problem je prepoznat od strane mnogih zemalja, pa je tako tamo nastala i izmena zakona, koji sada kaže da je dozvoljeno loviti manje jedinke u određenom broju, ali i da se najkrupnije jedinke moraju vraćati u vodu kako bi mogle da prenose svoje gene. Proći će neko vreme, ali ova greška može se ispraviti…

Svi grešimo, to nam je u prirodi. Iskustvo koje stičemo tokom celog života može nam pomoći da sprečimo neke greške, dok kod drugih samo iskustvo nije dovoljno. Ono što nam je potrebno jeste saradnja i multidisciplinarni pristup, i tek kada obuhvatimo sve moguće aspekte nekog problema, možemo doneti odluku bez bojazni da će ona imati neželjene posledice u budućnosti.