Mi ljudi često zaboravimo da je čovek samo deo prirode, a ne njen gospodar. Svakoga dana, svako od nas, interaguje sa okolinom. Mi kao vrsta utičemo na planetu na kojoj živimo. Nažalost, uglavnom negativno. Antropocentričan, u žurbi i želji da ubrza društveni razvoj i sebi obezbedi lakši, duži i zdraviji život, čovek prirodne resurse uglavnom uzima zdravo za gotovo. Uništavanje šuma i istrebljivanje vrsta neki su od primera lošeg uticaja. Kao i primer otpadnih materija i zagađenja voda. Jedan od poznatijih je, slikovito nazvan, ‘Veliki tepih od smeća’, koji trenutno pluta Pacifikom. Težak više od 3,5 miliona tona, ovaj otpad seže i do 30 metara u dubinu. 80% ovog otpada čini plastika.

Vršeći istraživanja, 2016. godine grupa japanskih naučnika sa Univerziteta u Kjotu, izolovala je organizam po imenu Ideonela sakainesis. Uočeno je da ova gram – negativna, aerobna bakterija u svom ciklusu koristi PET (polietilen teraftalat) tj. najčešće korišćenu formu plastike. Za razgradnju PET-a, bakteriji je potrebno oko šest nedelja.

Foto: Shosuke Yoshida et al.

Početkom ove godine, naučnici sa kantabrijskog Instituta za Biomedicinu i Biotehnologiju primetili su da se plastikom hrani i gusenica voštanog moljca. Gusenice su se nalazile u običnoj plastčnoj kesi za kupovinu, nakon nekoliko sati veliki deo kese je nedostajao. Ustanovljeno je da gusenice nisu samo progrizle svoj put napolje, nego zapravo pojele i svarile plastiku.

Inače, PET-u je potrebno oko 400 godina da se razgradi.

Ovakav odgovor prirode na prvi pogled ne izgleda loše. Možda u ovom slučaju i nije. Ipak, ne smemo da se oslonimo na mogućnost prirode da se sama prečišćava. Zapitajmo se, prvenstveno, koliko je moralno u ovoj meri zagaditi životnu sredinu? Plastika je počela da se aktivno koristi u proizvodnji tek ‘40-ih godina prošlog veka, što znači da je bilo potrebno samo 70-ak godina za evoluciju određenih vrsta kada je u pitanju varenje nove supstance. Takođe, antropocentrično gledano, šta ako neke od sledećih evolutivnih promena, koje smo sami izazvali, ne budu išle čoveku u prilog? Ili, sa druge strane, šta ako na kraju ‘uspemo’ da iscrpimo sve date nam resurse?

Možda će ovi organizmi, u budućnosti, biti rešenje za ogromnu količinu plastike u okeanima. Kako ne možemo da budemo sigurni, svakako bi bilo bolje da se ne oslanjamo na to, već da obratimo pažnju na prevenciju i tekući problem otpada – kao i na okolinu uopšte.