Mravinji ježevi ili Ehidne su zajedno sa kljunarima jedini živi sisari sa kloakom (red Monotremata). Za razliku od svih ostalih sisara oni ležu jaja. Nakon nekoliko dana se izlegu mladunci i sisaju sve dok se ne razviju. Odrasle jedinke se hrane mravima i termitima što im olakšava duga njuška i jezik. Danas se mogu naći samo u Australiji i Novoj Gvineji.

Ehidne spadaju u heterotermne životinje što znači da mogu da regulišu telesnu temperaturu, ali u određenim periodima godine ulaze u stanje koje se naziva torpor. Ovo je slično stanje kao i hibernacija ili zimski san kada je snižena telesna temperatura i usporeni su metabolički procesi tako da možemo govoriti o inaktivnom stanju. Osnovna razlika između ova tri pojma je u njihovom trajanju, a prema nekim radovima i u samom mehanizmu nastanka. Torpor je neaktivno stanje koje traje nekoliko dana ili do dve nedelje, dok hibernacija i zimski san traju duže. Takođe je čest dnevni torpor kada jedinka uglavnom noću usporava metabolizam kako bi sačuvala energiju (ptice kao što je kolibri, glodari, slepi miševi). Iako je glavna funkcija u mirovanju tokom perioda gladovanja ili suše, izgleda da kod mravinjih ježeva torpor ima još jednu funkciju: zaštita od vatre.

Njihova sposobnost da prežive požare je prvi put primećena 2013. godine na istoku Australije tokom intenzivnih požara. Požar je imao strašan efekat na većinu divljih životinja, ali izgleda nije smetao ovim stvorenjima. Da bi istražili ovu pojavu, naučnici su izazvali male kontrolisane požare na teritoriji gde ehidne žive i pratili njihovo ponašanje preko GPS-a i termometara tokom mesec dana pre i posle izazvanog požara. Ehidne nisu ni pokušale da pobegnu od požara kao druge životinje, već su se sklupčale tu gde jesu i upele u torpor. Pritom padaju u san na zaštićenim mestima kao što su rupe u drveću ili u zemlji. Međutim, ovo nije dovoljna zaštita od vatre pošto i drvo može da gori.

Njihova normalna temperatura je 31, 32°C dok tokom torpora može opasti do čak samo 4° (kod drugih heterotermnih životinja hladnijih oblasti može pasti i do -3°)! Rezultati su pokazali da je vatra izazvala učestalu pojavu torpora kod ispitivane grupe u odnosu na kontrolnu grupu koja nije bila zahvaćena požarom. Naučnici su zaključili da niska telesna temperatura tokom torpora omogućava ovim životinjama određenu otpornost na visoke temperature. Njihova temperatura je ostala niža i nakon požara u odnosu na kontrolnu grupu. Važna je i pojava da su test životinje ostale u stanju torpora pet dana zbog samog požara, ali i do tri nedelje nakon požara. Tokom ovog vremenskog perioda one su bile zaštićene od vatre, a tri nedelje mirovanja omogućile su im i da izbegnu gladovanje, budući da je vatra opustošila sve pred sobom. Ovo vreme, dakle, omogućava donekle oporavljanje okoline, kako bi ehidne imale čime da se hrane.

Stvar je u tome što je za višemesečnu hibernaciju potrebna priprema tj. nakupljanje masnih naslaga koje će se tokom mirovanja trošiti. Takav je slučaj sa medvedima, pritom se njihova temperatura spušta za svega 5°. Ehidne su sposobne da uđu u stanje torpora bez pripreme, kada to situacija zahteva, zato što su male i imaju veću površinu tela u odnosu na masu tako da brzo gube toplotu. Čak štaviše, one u normalnim uslovima troše mnogo energije da bi održale stalnu temperaturu. Torpor im dođe kao olakšanje. Moguće je da je čest torpor razlog njihovog dugog životnog veka – u odnosu na druge male sisare.

Svi navedeni rezultati ukazuju naučnicima da su sisari  možda na ovaj način uspeli da prežive masovno izumiranje krajem Mezozika kada su izumreli dinosaurusi pre 65 miliona godina. Postoje pretpostavke da je torpor tada bio mnogo češći među sisarima. On im je omogućio da prežive požare, promene u atmosferi, nedostatak sunčeve svetlosti zbog dima i posledični nedostatak hrane. Mnogi sisari su verovatno umrli, ali je dovoljan i mali broj jedinki koji je uspeo da prespava ovaj period.

Naravno, istraživanja vode ka želji da hibernaciju indukujemo i kod ljudi. Za sada je potrebno otkriti koji su nervni procesi uključeni u ovaj proces. Ideja je da se na ovaj način omogući lakši oporavak pacijenata nakon infarkta (i sada se vrši spuštanje telesne temperature lekovima) ali i put u udaljene delove svemira. Do Marsa je bilo potrebno oko 8 meseci leta, tako da je za bilo koju dalju destinaciju indukovanje hibernacije veoma poželjno. Budući da se javlja i kod velikih sisara kao što su medvedi, ideja možda nije potpuno apsurdna. A ako vas ova tema zanima više možete pročitati OVDE.