Biljke, Poljoprivreda, Uticaj čoveka na Zemlju, Zemljište

Njive su u gorućem problemu

Mesec jul u našoj zemlji donosi mnogo seoskih poslova, pa nam je tako stigla i sezona žetve strnih žita. Širom Srbije mogu se videti kombajni kako marljivo rade na poljima pšenice, ječma, raži, ovsa (moram priznati, meni jedan od omiljenih prizora sa sela). Međutim, nešto malo kasnije, na istim njivama, često uslede radnje koje ne samo da ne šalju sliku seoske idile, već mogu biti i veoma opasne… Danas ćemo učiti o mnoštvu problema koje izaziva spaljivanje žetvenih ostataka.

Ova zakonom zabranjena praksa ima podužu istoriju u našoj zemlji. Glavni izgovori poljoprivrednika zašto koriste metodu spaljivanja jeste što im se time olakšava obrada zemlje i uništavaju bolesti na usevima. Često čak ni ne postoje izgovori već možete čuti odgovor koji glasi otprilike ovako:„Radim onako kako je moj otac pre mene, a njegov otac pre njega radio“… dakle tradicija.

Nadam se da će naredni redovi bar malo pomoći da se ove tradicije ili navike što pre otarasimo.

Zapaljeno polje nakon žetve kukuruza

1. Negativno utiče na kvalitet zemljišta

Zemljište predstavlja jedan složen, višefazni sistem koji se sastoji od čestica različite veličine (šljunak, pesak, glina i prah) i šupljina među njima. Međutim, za plodnost zemljišta najbitniji je njegov površinski sloj koji se sastoji od razgrađene organske materije. Ovaj sloj nazivamo humus.

Zemljišni horizonti (A – Organogeni sloj, B – Humusni sloj, C – Eluvijalni sloj, D – Iluvijalni sloj, E – Ispucala matična stena)

Humusni sloj je tanak (od nekoliko centimetara do nekoliko decimetara), ali predstavlja glavnu pozornicu za odvijanje najbitnijih fizičkih, hemijskih i biohemijskih procesa u zemljištu. Ovi procesi se, naravno, odigravaju zahvaljujući prisustvu mikroorganizama koji obitavaju isključivo u humusnom sloju. Samo ta činjenica dovoljna je da se uvidi kolika šteta može nastati ukoliko takvo zemljište izložimo temperaturama ponekad višim od 300°C.

Spaljivanjem žetvenih ostataka, u potpunosti se uništavaju mikroorganizmi i razara organska materija koja daje plodnost zemljištu. Visoke temperature najčešće utiču na zemljište do dubine od svega nekoliko milimetara, što i ne zvuči strašno, ali uzimajući u obzir da je brzina obnavljanja humusa izuzetno spora (za povećanje koncentracije od samo 1% potrebno je da prođe od 50 do 100 godina), te da se spaljivanje ponavlja iz godine u godinu (ponekad i po 2-3 puta godišnje), shvatamo da kvalitet zemljišta postaje sve lošiji.

2. Povećava rizik od nekontrolisanih požara

Već sam pomenuo da je praksa spaljivanja žetvenih ostataka zabranjena, što je uređeno Zakonom o zaštiti od požara („Sl. glasnik RS“, br. 111/2009, 20/2015, 87/2018 i 87/2018). Imajući ovo u vidu, mnoge vatrogasne službe, ali i dobrovoljna vatrogasna društva iz godine u godinu apeluju na poljoprivrednike da ne pale ostatke letine.

Nekontrolisani požar

U letnjim mesecima, kada su temperature svakako visoke, biljni ostaci suvi i često se javlja lako zapaljiva prašina, izuzetno je teško kontrolisati požare, a naročito ukoliko onaj koji to radi nema iskustva u upravljanju požarom.

Teško se kontroliše, a još teže gasi.

Poznat nam je slučaj iz 2018. godine kada se jedan požar sa njive nekontolisano proširio na područje specijalnog rezervata prirode – Carsku Baru, i danima pretio već ionako ugroženim i retkim vrstama ptica koje naseljavaju ovaj prostor.

Carska Bara u plamenu (izvor: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije)

Takođe, prema rečima vatrogasne službe iz grada Šapca, dešavali su se i pozivi za gašenje vatre koja se sa njiva proširila na sama domaćinstva.

3. Ugrožava zdravlje i životnu sredinu

Sagorevanjem biljnih produkata u atmosferu se oslobađa niz štetnih materija po naš organizam, ali i po životnu sredinu uopšte. U prvom redu tu su:

  • Ugljen-monoksid (CO) – toksičan ukoliko se udahne, izaziva pojavu hipoksije (potpunog nedostatka kiseonika),
  • Ugljen-dioksid (CO2) – ne preterano toksičan, ali štetan po zdravlje ukoliko se dugo udiše, predstavlja najobilniji gas staklene bašte,
  • Sumpor-dioksid (SO2) – ugrožava respiratorni sistem ljudi i životinja i izaziva pojavu kiselih kiša,
  • Azotni oksidi (NOX) – ugrožavaju respiratorni sistem formiranjem azotne kiseline i ozona, izazivaju pojavu fotohemijskog smoga.
  • Čestice čađi i pepela – štete respiratornim organima.

Pored uobičajenih štetnih produkata sagorevanja, moramo u obzir uzeti i još jednu stvar, a to je da se na njivama često koriste sredstva za zaštitu bilja, poznatiji kao pesticidi. Pesticidi spadaju u grupu perzistentnih organskih zagađivača (eng. POPs) što znači da se teško razgrađuju. Mnogi od ovih sredstava su isparljivi i njihovi ostaci (često veoma toksični) mogu se pronaći u dimu koji se diže nakon spaljivanja žetvenih ostataka. Ako vam je teško da poverujete da je ovako nešto moguće, uzmite u obzir da se čestice, danas zabranjenog, insekticida DDT koji je masovno korišćen sredinom dvadesetog veka u Americi i Evropi, i dan-danas pronalaze čak i u organizmima pingvina sa Antarktika.

Šta je rešenje?

Ako se neko dok čita tekst zapita kako se pravilno postupa sa biljnim ostacima na njivama, odgovor je zaoravanje. Zaoravanjem usitnjenih biljnih ostataka organska materija se vraća u zemljište, što stimuliše biološku aktivnost zemljišnih mikroorganizama. Njihovim radom dolazi do razgradnje organske materije što će poboljšati zadržavanje vode, vratiti deo azota u zemljište, pozitivno uticati na aerisanost, i sveukupno poboljšati kvalitet zemljišta. Dakle, ne samo da ćemo sprečiti sve loše stvari koje se mogu desiti tokom spaljivanja, nego ćemo učiniti i dosta dobrih stvari za naše zemljište.

Sa današnjim znanjem, znamo da spaljivanje žetvenih ostataka donosi više štete nego koristi, ali kao i sa drugim problemima životne sredine svest ljudi se veoma sporo menja. Počnimo od edukacije i nadajmo se da će brzo doći dan kada će se ljudi opametiti.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: