Sremuš ili medveđi luk je samonikla i višegodišnja zeljasta biljka vrsta iz porodice lukova (Alliaceae). Karakteristika ove vrste jeste razvijeno metamorfozirani podzemni izdanak − lukovica. List je eliptičan, duguljast, oštrog vrha i intenzivno zelene boje. Na vrhu stabljike, od aprila do juna, razvijaju se beli cvetovi koji su u početku obavijeni opnastim omotačem koji rano otpada.


Sremuš intenzivno miriše na beli luk, pa se još i naziva divljim belim lukom.
Ima veliku hranljivu vrednost, naročito u prvim mesecima proleća. Poznata je samonikla jestiva i lekovita biljka.
Sremuš se može naći u velikim listopadnim šumama obično pored šumskih puteva i potoka. Najčešće se može naći u bukovim šumama i na visini do 1900 metara nadmorske visine. Širom Srbije se javlja kao autohtona vrsta.

Sremuš se od davnina koristi kao ukusno prolećno povrće i delotvorna lekovita biljka. Mladi, prolećni listovi bogati su vitaminom C i karotenom. Zato ga je najbolje brati u proleće pre cvetanja dok ima svoju punu hranljivu vrednost.
Od aktivnih materija sadrži aliin (uljastu materiju čija se količina sušenjem smanjuje), malo etarskog ulja u kome su alilsulfid, alilopolisulfid, divinilsulfid, mineralne materije, sumporne glikozide i dr.

Kao veoma ukusan i zdrav dodatak jelima koriste se listovi, lukovice, a ponekad i seme. Lukovice se koriste kao dodatak salatama, varivima, umacima, čorbama i jelima od mesa, a mogu se jesti i same, kao prolećna vitaminska salata. Upotrebljavaju se samo u svežem stanju, jer sušenjem ili dužim kuvanjem gube karakteristični miris i ukus. Listove treba prikupljati dok su mladi, jer su stariji neprijatno ljuti.

Kod prikupljanja sremuša treba veoma mnogo voditi računa o samoniklim vrstama koje se lako mogu sa njim pomešati, a koje su veoma otrovne, neke čak i fatalne.
Najčešće, a istovremeno i veoma otrovne vrste sa kojima se sremuš može pomešati su đurđevak i mrazovac.