Snimak vađenja zaglavljene slamčice iz nosa morske kornjače 2015. godine, privukao je enormnu pažnju i pokrenuo veliki talas borbe protiv plastičnih slamčica.

Postoji mnoštvo haštagova koji su vezani za različite projekte, a sve u cilju smanjenja zagađenja plastičnim slamkama.

Njih je teorijski moguće reciklirati, ali pošto kod nas nije još uspostavljen sistem odvojenog sakupljanja otpada, pažnju treba usmeriti na redukovanje stvaranja otpada, što i jeste prvi korak u hijerarhiji upravljanja otpadom.

Prema istorijskim izvorima, slamčice vode poreklo iz Mesopotamije gde su se pravile od zlata i koristile za ispijanje piva. Pivo se pravilo u dubokim posudama i bilo je potrebno izvući tečnost sa dna jer su gornji slojevi napitka bili tek u početnoj fazi fermentacije.

Mnogo kasnije, 1888. godine, Marvin Stoun, inspirisan radom u industriji duvana patentirao je papirnu slamčicu. Zapravo, zalepio je papir u tubu, koja je mogla da izdrži ispijanje čak i jakih alkoholnih pića. Proizvod je brzo postao popularan i bio je u stalnom usponu, ali pravi bum je doživeo kada se sredinom 20. veka pojavio nov materijal – lagan, izdržljiv i jeftin. Bila je to plastika. Slamčice se sada prave od različitih vrsta plastike, ali najčešće od polietilena (PE) i polipropilena (PP) i ima ih u nebrojeno boja, dimenzija i modela.

Osnovna namena im je za ispijanje pića, ali se od njih prave narukvice, ogrlice i ostali detalji za tinejdžere, a neke čak završe i kao materijal za izradu mozaika na času likovnog. To sve govori da smo se toliko navikli na njih, da je prosto neobično kada ih neko nema u kući.

U ugostiteljskim objektima je standard da čak i u običnoj čaši vode sa česme, pored kocke leda bude i slamka, dok u sokovima, kafama, frapeima, koktelima i smutijima budu i do tri slamčice.

Smatram da slamčice mogu biti vrlo korisne – za decu koja prelaze sa flašice na običnu čašu, za stare ljude, za ljude sa akutnim ili hroničnim roblemima i ograničenjima u usnoj duplji (npr. postoperativni period ili neka oboljenja) itd.

Gde je onda problem?

Problem je u našoj životnoj sredini. Za skoro 60 godina, koliko je plastika u upotrebi, mi smo uspeli da proizvedemo i odbacimo toliko plastičnih proizvoda da ta tema sve češće „isplivava”.

Zašto su se baš slamčice našle na udaru ekologa?

  1. Fizički su lagane i male, a prave se od različitih vrsta plastike pa se zbog toga retko recikliraju već sa ostalim otpadom završavaju na deponijama, dok deo slučajno odleti ili ispadne, a deo bude namerno bačen u prirodu.
  2. Ogromna količina je svakodnevno u upotrebi, a korišćenje traje koliko jedna kafa, sok ili šejk. Dnevno se u svetu potroši oko milijardu plastičnih slamčica, od toga 500 miliona u SAD, a preko 20 miliona u UK. Različiti pokreti koji se bave čišćenjem plaža slažu se u podatku da su upravo slamčice u prvih 5-6 najprisutnijih plastičnih predmeta koji se pronalaze na plažama i u priobalju.To je proizvod odličan za „početnike” u ekološkom življenju, jer osim u specijalnim situacijama, slamčica nam nije neophodna u životu. Ako baš ne možete da je se odreknete, postoje razne zamene koje su znatno bolje rešenje sa aspekta uticaja na životnu sredinu. Možete uzeti: papirne, staklene, silikonske, slamčice od leda ili bambusa. Postoje i titanijumske, bakarne, od nerđajućeg čelika, ali i od biljnih vlakana koje mogu da se kompostiraju.3.  Već danas možete da počnete da mislite o slamčicama na drugi način i da pri poručivanju pića naglasite da ne želite da vam je donesu. Ako to u startu ne kažete, čak i ako ne bude korišćena, završiće u smeću. Taj princip možete predložiti i porodici i prijateljima.

Ako želite da imate veći uticaj možete zamoliti u omiljenom kafiću ili restoranu da plastične slamčice zamene papirnim, ali pre svega da promene način služenja i da slamku dobije samo onaj ko je traži. Kafići i restorani mogu da postave obaveštenje koje uz malo mašte i znanja može da bude i pravi marketinški zicer za njih, a oni koji slamki ne mogu da se odreknu, neće biti oštećeni, čak ni nasekirani. To su uradili neki veliki ugostiteljski lanci u različitim zemljama i nisu se pokajali.

U svetu postoje razne kampanje koje za cilj imaju smanjenje ili potpuni prestanak korišćenja jednokratnih plastičnih slamčica, a baziraju se na učinku pojedinca. Neke kampanje su u vidu izazova da se ne koriste slamčice jednu nedelju ili jedan mesec, posle čega ljudi najčešće shvate da sasvim lepo žive i bez njih.

Zabrane i ograničenja nisu baš najbolji način da se naprave korenite promene, mada su u nekim školama u Engleskoj deca sama sakupila desetine hiljada potpisa i prosledila nadležnima zalažući se za zakonsku zabranu upotrebe plastičnih slamčica.

Neke zemlje su se odlučile na zabranu plastičnih kesa (Kalifornija, Kenija, Kina, Ruanda) pa se od njih očekuje da slično urade i sa slamčicama. Francuska ide korak dalje, pa će osim zabrane plastičnih kesa, do 2020. uvesti zabranu korišćenja jednokratnog pribora za jelo, tanjira i čaša, dok je San Francisko zabranio korišćenje polistirena uključujući i čaše za kafu, posude za hranu i igračke za plažu. Škotska je najavila zabranu slamčica do 2019. godine.

Protivnici zabrana kažu da treba raditi na odlaganju otpada, tj. većem obuhvatu reciklažom i inovacijama na polju materijala za izradu slamčica. Smatraju da potpuna zabrana bilo kog proizvoda može da bude kontraproduktivna jer se onda navike potrošača menjaju nekontrolisano i munjevito, pa izazivaju problem u drugoj oblasti gde ga nije bilo. Zbog toga predlažu da je za početak bolje ostaviti potrošaču da bira da li će tražiti slamku ili ne.

„Male stvari koje radimo mogu imati veliki uticaj na prirodu”, pa uradimo onda danas tu našu malu stvar. Napravićemo veliku razliku. Ako svako ko vidi ovaj tekst, odbije bar jednu slamčicu, to je odlično za sve nas, a ako bar jedna osoba počne da koristi slamčice samo onda kada su joj zaista neophodne, onda možemo da kažemo da imamo potencijal da sačuvamo planetu za generacije koje dolaze.