Slow loris je popularan naziv za pet različitih vrsta roda Nycticebus. Ovo je grupa malih primata srodnih lemurima koji naseljavaju jugoistočnu Aziju. Razlikuju se  veliki, mali, bengalski, filipinski i javanski loris.

Osnove odlike svih vrsta su male uši i velike oči koje zauzimaju najveći deo lica. Između očiju se nalazi beličasta pruga. Svi predstavnici imaju specijalne žlezde na laktovima čije sekrete koriste za međusobno prepoznavanje. Vrste se razlikuju prema boji krzna od prljavo žute do crvenkaste nijanse i po veličini tela. Tako je mali loris dugačak oko 20 cm i težak oko 420 g, dok bengalski loris može biti težak čak 1,6 kg.

Lorisi žive na drveću i retko silaze na zemlju. Kreću se veoma sporo i nikada ne skaču između grana, ali su sposobni za brze pokrete kada love plen ili se brane od predatora.

Žive u tropskim kišnim šumama, šumama umerenih područja, mangrova šumama i šumama bambusa što zavisi od vrste do vrste. Sve veći broj jedinki se uočava u sekundarnim šumama gde je visok stepen seče drveća tako da se mogu naći u okolini agrarnih površina.

Ovo su noćne životinje koje najveći deo svog života provode samotnjački. Hrane se uglavnom voćem, nektarom i insektima, a udeo zavisi od vrste (mali loris jede više insekata od drugih vrsta, a jede čak i gekone, jaja i piliće). Danju spavaju sklupčani na granama, lijanama ili u rupama na drvetu. Mogu biti plen pitonima, orangutanima i jastrebovima.

Kod svih pet vrsta uočeno je značajno smanjenje brojnosti populacija tako da su četiri vrste svrstane u kategoriju ranjivih taksona prema IUCN ( International Union for Conservation of Nature ), dok je javanski loris svrstan u kategoriju kritično ugroženih taksona. Osnovni uzroci smanjenja njihove brojnosti jesu izlovljavanje u „medicinske svrhe“ prema tradicionalnom verovanju da odbijaju zlo  i  nekontrolisano krijumčarenje životinja kao ljubimaca.  Uočeno je i da se lorisi love radi ishrane u određenim regionima. Takođe, uništavanje šuma radi formiranja obradivog zemljišta može biti uzrok lokalnog  smanjenja brojnosti.  Upravo uticaj deforestacije i širenja ljudskih naselja predstavlja  glavni razlog zašto je javanski loris postao kritično ugrožena vrsta.  Postoje zaštićena područja, ali su ona mala i razdvojena tako da nema komunikacije između grupa. U roku od deset godina došlo je do naglog izumiranja ove vrste.

Sve vrste, a pogotovo bengalski loris se aktivno hvataju radi prodaje kao egzotični ljubimci. Lično sam oduvek želela egzotičnu životinju kao ljubimca, ali spoznaja kako se preprodavci ophode prema ovim životinjama je u potpunosti ubila tu želju.

Budući da su lorisi spore životinje ljudi ih veoma lako mogu uhvatiti, pogotovo tokom dana dok spavaju na drveću. Već sam pomenula žlezdu na laktu preko čijeg sekreta jedinke komuniciraju. Međutim, bitna je činjenica da taj sekret često  kod ljudi izaziva anafilatički šok.  Kada se loris uplaši žlezde aktivno luče sekret i životinje ga prenose na lice i vrat podizanjem ruku i lizanjem. Tako sekret dospeva i do usta životinje pa se ujedom može ubaciti u krv predatora. U ovom slučaju to su ljudi. Da loris ne bi mogao da se odbrani na ovaj način, preprodavci im najpre vade zube što veoma često dovodi do infekcije i smrti životinja jer se odvija u nesterilnim uslovima.

One jedinke koje prežive postaju kućni ljubimci i bivaju prisiljene na dnevne aktivnosti, iako su noćne životinje. Veoma poznata stvar je golicanje lorisa, koje izgleda neodoljivo. Ono što vlasnici ne znaju dok maze svog ljubimca jeste da on podiže ruke kako bi preneo svoj otrov do lica i kako bi se odbranio, jer je uplašen. Spori loris nije ljubimac. On je divlja životinja koju su izmučili na sve moguće načine. Jedinke koje se naknadno vraćaju u prirodnu sredinu  najčešće umiru bez zuba. Postignuta je niska uspešnost u pokušaju reintrodukcije.

U sve više Azijskih država lorisi postaju zakonom zaštićene životinje. Kako bi se sprečila nekontrolisana prodaja biljaka i životinja između država osnovana je organizacija CITES (the Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora).  CITES određuje u kojoj meri i iz kojih razloga se određen organizam može prodavati između država prema tri dokumenta (Appendix I, II, III). U slučaju lorisa je postignuta primena najstrože odredbe (Appendix I) tako da se ove životinje mogu prenositi preko granice samo u slučaju posebnih potreba za šta je potrebno prethodno obrazloženje. Problem jesu upravo lokacije na kojima su kontrole neefikasne i masovno prodavanje lorisa unutar granica. Proširimo svest o ovom problemu kako bismo zaštitili lorise od izumiranja !