Živimo u svetu gde su klimatske promene jedan od najvećih problema današnjice, ako ne i najveći. Ne prođe dan a da ne čujemo vest o nekim razarajućim vremenskim nepogodama koje se dešavaju na nekom delu planete. Da, jesu se razarajuće nepogode dešavale i ranije, ali u mnogo manjem obimu i sa mnogo manjim intenzitetom. Ovaj ogromni problem povlači za sobom mnoga pitanja: Kako je došlo do ovoga? Ko je odgovoran? Ko snosi najviše posledica? Kako doći do rešenja koje je, ne samo efikasno, već i pravedno?

Kao potreba da se na ova pitanja odgovori na najbolji mogući način razvija se koncept klimatske pravde. Klimatska pravda ne posmatra problem klimatskih promena samo sa naučnog aspekta, već uključuje i aspekt pravde, pre svega ekološke i socijalne pravde. Znamo da je najveći uzrok klimatskih promena korišćenje fosilnih goriva i ispuštanje gasova staklene bašte u atmosferu, ali sada se postavlja pitanje: Ko je odgovoran za tu količinu gasova u našoj atmosferi?

Kako je jasno da nemaju sve zemlje isti udeo u zagađivanju naše atmosfere tako je zaključeno da i odgovornost zemalja u rešavanju ovoga problema mora biti različita. Prilikom pregovaranja o odgovornosti i akcijama potrebanim za rešavanje, upotrebljavaju se pojmovi globalni sever i globalni jug. Ovo je socio-ekonomska podela sveta gde globalni sever čine bogatije i razvijenije zemlje koje mahom geografski zauzimaju severni deo naše planete (osim Australije i Novog Zelanda), sa druge strane imamo globalni jug u koji spadaju nerazvijene i siromašne zemlje. Još jedan veliki problem koji se javlja je taj da zemlje globalnog juga, osim toga što minimalno utiču na zagađenje atmosfere, trpe najveće posledice klimatskih promena. Kao primer najčešće se navode sve jače suše koje pogađaju mnoge zemlje Afrike ili Indiju. Takođe sve intenzivnije i učestalije oluje i cunamiji koji pogađaju male ostrvske zemlje Indonezije.

Sa svim ovim saznanjima postalo je jasno da prilikom pronalaženja rešenja za klimatske promene nije moguće da se zahteva globalna – jednaka  odgovornost svih zemalja. Zato klimatska pravda zastupa gledište istorijske odgovornosti, odnosno zahteva da zemlje koje su od početka industrijske revolucije imale najveći uticaj na zagađivanje atmosfere preuzmu najveću odgovornost i preuzmu vodeću ulogu u rešavanju ovog problema. Takođe, kako smo već naveli da siromašne i nerazvijene zemlje trpe najveće posledice klimatskih promena, klimatska pravda zahteva od bogatih zemalja, koje su mahom bogate postale i na račun siromašnih zemalja, pomognu siromašnom delu sveta da se razvije, ali tako da ne doprinosi daljem zagađenju naše planete – tako su se tokom klimatskih pregovora razvijali koncepti kao što je npr. Zeleni fond.

Problem koji nastaje tokom implementacije ovog koncepta jeste taj, da bogate zemlje, pogotovo Amerika, žele da izbegnu ovu odgovornost. Često se pozivaju na to da je Kina jedan od najvećih zagađivača i da ona treba prva da se odrekne fosilnih goriva. Jeste tačno da je Kina danas jedan od najvećih emitera gasova staklene bašte, ali istorijski gledano, učešće Kine u zagađivanju je značajno manje nego kada se uporedi sa učešćem Amerike, Australije i nekih zemalja Zapadne Evrope. Što naravno ne znači da Kina treba da nastavi sa svojom upotrebom fosilnih goriva, ali snosi mnogo manju odgovrnost od gore navedenih zemalja.

Zbog začkoljica ovakvog tipa u pregovorima, koji se dešavaju svake godine od prvih pregovora u Riu 1992., za ovih 25 godina nije se mnogo šta rešilo. Bogate zemlje i dalje uživaju u produktima sagorevanja svojih (ili ne toliko svojih) fosilnih goriva, dok se siromašne zemlje bore sa posledicama tog sagorevanja.

Pozitivna strana je ta da su pokreti koji se bore za klimatsku pravdu sve snažniji i brojniji, pa ostaje da se nadamo da će pritisak na bogate zemlje postajati sve jači, toliko jak da će bogate zemlje morati da preuzmu odgovornost i da se late posla sređivanja džumbusa koji su napravile.

Do tada, borimo se dalje za klimatsku pravdu. ☺