Biljke, Održivi razvoj, Šta ja mogu da uradim?, Uradi sam, Urbana ekologija, Voda, Zanimljivosti, Zemljište

Šta kad zemlje ne bude bilo?

Svaka vrsta koja naseljava ovu planetu na neki način utiče na nju, menjajući njen izgled i strukture njenih ekosistema. Ljudska vrsta je, međutim, najodgovornija za ovakve promene. Ljudskim radom došlo je do disbalansa u ekosistemima zbog narušavanja uslova koji u njima vladaju. Broj izumrlih vrsta rapidno raste, po nekim procenama stopa nestanka vrsta je 1 000 – 10 000 puta viša u odnosu na prirodnu. Ali zašto do ovoga dolazi?

U stabilnim ekosistemima, u kojima je biodiverzitet veliki i život „cveta”, dolazi do razgradnje izumrlih organizama i na taj način nastaje humus. Količina humusa u nekom zemljištu direktno utiče na plodnost tog zemljišta (najplodnije zemljište ima najviše humusa). A šta ljudi rade kada naiđu na plodno zemljište? Koriste svaku priliku koju imaju da ga pretvore u obradive površine, bez obzira na to što na taj način onemogućavaju život velikom broju vrsta na datom staništu. Kada ne naiđu na povoljne uslove u nekom drugom ekosistemu, šanse da će ove vrste preživeti se drastično smanjuju. Bez staništa i hrane, mnoge životinje koje su uspele da pobegnu iz prvobitnog staništa tako dožive svoj kraj.

Na ovaj način, mi kao vrsta uspeli smo da za par stotina godina dovedemo Zemlju do neprepoznatljivosti kako bismo zadovoljili svoje potrebe a kasnije i želje, koje zbog naglog rasta populacije postaju sve veće. I tome bi uskoro morao doći kraj, zar ne? Problem je u tome što više ne možemo biti sigurni. Do sada je čovek našao način da pređe svaku prepreku koju priroda pred njega postavi. U trenutku kada nam je ponestalo hrane koju bismo mogli ubrati, nastala je poljoprivreda. U trenutku kada ruke poljoprivrednika nisu bile dovoljno efikasne, nastale su mašine. Sada, plodnog zemljišta je sve manje zbog obrađivanja i zagađenja, što predstavlja novi problem za opstanak milijardi ljudi na Zemlji. Pa šta ćemo onda kad svu zemlju zagadimo i kad je više ne bude bilo?

Ispostavilo se da i na ovo pitanje imamo odgovor. Poslednjih godina se sve više pažnje posvećuje istraživanju održivih izvora energije, a sada imamo čak i „održive farme”! U pitanju je akvaponika, nastala kao kombinacija akvakulture (uzgoja riba u tankovima) i hidroponike (uzgoja biljaka bez zemljišta). Kako uopšte ovako nešto funkcioniše, zašto je značajno i da li predstavlja potencijalno rešenje za problem koji smo sebi stvorili? Svaki akvaponični sistem se koristi dobro poznatim biološkim trikom: otpad koji izbacuje jedna vrsta predstavlja hranu za sledeću!

Izvor: https://research.umn.edu/inquiry/post/students-lead-research-emerging-aquaponics-industry

Naša priča o akvaponici počinje u tanku sa vodom. U toj vodi žive ribe, koje kao nusprodukt sopstvenog metabolizma u nju izbacuju amonijak. U većim količinama amonijak je toksičan, te bi ribe bez prečišćavanja vode veoma brzo uginule. Vodu možemo prečistiti mi, ali nam je za to potrebna energija, pa zašto ne bismo našli organizam koji će je čistiti umesto nas? Iz tog razloga, prve komšije ribama u tanku jesu bakterije nitrifikatori, koje metabolišu amonijak oksidujući ga do nitrata. Ova oksidacija predstavlja jednu od ključnih reakcija u ciklusu kruženja azota. Kako se ciklus nastavlja, šta se dešava sa nitratima kojih sada u vodi ima mnogo? Jednostavno, moguće je gajiti biljke u vodi bogatoj nitratima, jer je to upravo oblik azota koji biljke mogu da koriste, a koji se nalazi i u sintetičkim đubrivima. Biljku će pojesti čovek i na taj način omogućiti dalje kruženje. Ovo je značajno jer sada možemo napraviti paralelu i uporediti novije tehnologije sa pojavama i ciklusima koji u prirodi već postoje, a koji su ovde iskorišćeni tako što se njihovi tokovi „podešavaju” da odgovaraju ljudskim potrebama.

Izvor: http://www.americover.com/diy/why-aquaponics-is-taking-off-in-us/

Šta mi tačno imamo od toga? Pre svega, ribe i biljke koje koristimo u ishrani ne moraju biti tretirane antibioticima, odnosno đubrivima. Zatim, ova metoda uzgoja hrane ne zahteva utrošak energije, osim svetlosti potrebne biljkama da vrše fotosintezu. Tank sa vodom je jedino što je potrebno, tako da upotreba zemljišta više nije neophodna, a ovakav sistem je moguće imati u kući. S obzirom na to da nema kontakta biljke sa potencijalno zagađenim tlom ili ribe sa kontaminiranom vodom, rezultat proizvodnje je zdrav obrok, uz maksimalno smanjenje zagađenja prilikom uzgoja. Zvuči zeleno, zar ne?

Koliko god da sam i sama zadivljena načinom na koji smo se snašli da bismo sebi proizveli hranu, brine me povod za to snalaženje. Brine me to što do svega ovoga nije moralo da dođe. Ne bismo ni razmišljali o stvaranju ovakvih sistema da nismo uništili one koje nam je priroda dala. Ne bismo imitirali prirodne procese da ih pre toga nismo narušili. Naravno, razvoj tehnologije je povoljan za razvoj naše vrste, ali pre nego što pogledamo u nebo i zapitamo se da li na drugim planetama ima života, moramo shvatiti da ni na ovoj nismo sami.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: