Da li vas zanima šta se dešava u svetu oko nas?

Taiđi je mali gradić na obali Japana u kojem godišnje u periodu od septembra do maja ribolovci ubiju čak 23 hiljade delfina.

Čovek koji je prvi skrenuo svetsku pažnju na ovaj problem je Rik O’Bari. Rik je bio trener delfina koji su „glumili“ delfina Flipera u istoimenoj TV seriji. On je obučavao pet ženki delfina koje su se smenjivale tokom snimanja. Serija „Fliper“ se prvi put emitovala 1964. godine i u tom periodu je Rik postao svetski slavan trener delfina. Radio je za morski akvarijum u Majamiju (Miami seaquarium) i naravno zarađivao puno. Međutim, Rik je shvatio da je Keti, jedna od pet ženki koje je trenirao, zapravo depresivna. Jednog dana je izronila iz vode i svesno prekinula svoje disanje dok je bila u Rikovom naručju. On opisuje kako se Keti ubila. Delfini i kitovi imaju svesnu kontrolu disanja za razliku od nas kojima je disanje automatski regulisano tako da čak i kada zadržimo dah određeni period doći će do refleksnog udisaja. Kod delfina to nije slučaj. Oni mogu izabrati da prestanu da dišu. Rik je tada shvatio u kom se položaju delfini u zatočeništvu nalaze i kako kaže „osmeh delfina je najveća laž, mislimo da su stalno srećni, a zapravo nemamo pojma kako se osećaju“.

Nakon toga je odlučio da preduzme nešto. Više puta je bio uhapšen zbog oslobađanja delfina iz morskih parkova, a onda je čuo za ubijanje delfina u Taiđiju i prihvatio to kao nov poziv. Preko dana mogu se videti brodovi koji plove blizu obale i posebnim štapovima stvaraju jak zvuk koji plaši delfine, usled čega oni beže ka obali. Kada ih okupe na jednom mestu, ribolovci bacaju mrežu da ih ograde i tako ih ostave da prenoće. Sutradan vrši se odabir najlepših fliper delfina koji će se transportovati u morske parkove širom sveta. Cena koju dobiju za jednog takvog delfina je 150 hiljada dolara. Međutim, mnogo veći broj delfina ne bude odabran i ostaje u zalivu. Šta se sa njima dešava?  Preostali delfini se prevoze u tajni zaliv koji je u potpunosti ograđen. Svuda su prisutni znakovi „Opasnost“i „Ne prilazi“, a ukoliko neko i reši da istraži o čemu se radi, napašće ga ribari koji stalno čuvaju ovo mesto. Rik je tada okupio ekipu i rešio da otkrije o čemu se radi. Spremili su skrivene kamere, termalne kamere i sonare kako bi zabeležili i sliku, ali i zvuk. Otkrili su da ubijaju sve do zadnjeg delfina bez obzira da li su mladunci ili ne. Bez ikakvog ustručavanja, bez griže savesti.  Ali pitanje je zašto, šta imaju od toga, zašto ih ne puste?

Odgovor je: ishrana. Koriste meso delfina u ishrani i govore da je to njihova tradicija, ali ljudi iz Tokija, Kjota i drugih gradova Japana ne znaju ništa o tome i negiraju da su ikada jeli meso delfina. Ono što je strašno je otkriće da oni meso delfina lažno deklarišu kao meso većih kitova tako da ljudi i ne znaju šta jedu i takvo meso se distribuira širom Japana. Problem leži u činjenici da ovo meso sadrži enormno visoke količine žive. Dozvoljena količina žive u hrani u Japanu je 0,4 ppm (parts per unit), a izmerena vrednost u mesu delfina je čak 2000 ppm. Živa kod odraslih deluje na dugoročne staze – dovodi do gubitka pamćenja, sluha, vida tako da se simptomi teško mogu prepoznati, međutim, najštetniji uticaj ostvaruje na razvoj deteta tokom trudnoće. U Japanu je već zabeležen slučaj 1956. godine u Minamati kada je došlo do masovnog trovanja zbog konzumacije mesa delfina. Rađala su se  deca sa teškim deformitetima.

Da bi zataškali šta se dešava ceo slučaj je opisan kao  Bolest Minamate. Malo je falilo da se slično desi i u Taiđiju budući da su ribolovci, da bi smanjili pritisak javnosti i opravdali svoje postupke, odlučili da poklone meso delfina školama za dečje obroke. Katastrofu su sprečila dva člana saveta poučeni istorijom Minamate.

Da li je potrebno da vam opišem delfine? Da su svesni sami sebe, da slobodni prelaze preko 60 kilometara i da su socijalni organizmi koji žive u grupama. Imaju najveći mozak od svih životinja, pored čoveka, i komuniciraju preko raznovrsnih zvukova tako da svaka jedinka ima specifično oglašavanje, svoj glas, kao i mi.

Mnogobrojne organizacije kao što je International Fund for Animal Welfare , World Wildlife Fund, Greenpeace i druge su potpuno previdele ovaj problem. Da li je moguće da niko nije znao šta se dešava? Da je bio potreban samo jedan čovek koji nije hteo da odustane ni po koju cenu? Rik je pokazivao snimke na ulicama Tokija, upadao na seminare i radio sve što je mogao da bi privukao pažnju nas ljudi koje ništa ne dotiče u našem brzom i zauzetom svetu.

 

Rik sa belim kačketom u sredini grupe

„Nikada nismo čuli dovoljno ubedljiv razlog zašto je ova vrsta tako posebna“ kažu predstavnici Japana na sastanku Internacionalne komisije za lov kitova (International Whaling Commission).
Sve što sam opisala i mnogo detaljnije prikazano je u dokumentarcu „Uvala“ (The Cove) koji je snimljen još 2009. godine, a masakr u Taiđiju i dalje opstaje. Ipak se broj ubijenih delfina smanjuje, a članovi organizacije Dolphin Project se svim silama trude da delfine oslobode i da javnosti  prikažu šta se dešava. Ukoliko želite da saznate više o trenutnoj situaciji ili da nekako učestvujete u projektu možete posetiti njihov sajt.  Ukoliko želite da sprečite dalje trgovanje delfinima možete odlučiti da ne posećujete morske parkove u kojima su zatočeni. Tada neće biti razloga za njihovo zatočeništvo. Zar ne bi bilo lepše videti ih u vodi slobodne dok ronimo pored njih?