Kao što izreka kaže „U tuđem dvorištu je trava zelenija“, isto možemo reći i za gradove u inostranstvu. Neki od njih su doslovno zeleniji sa velikim travnatim i pošumljenim površinama. Drugi su za sada samo „zeleni“ sa dugogodišnjim praksama koje omogućavaju korišćenje obnovljivih izvora energije, efikasno uklanjanje otpada i smanjenje štetnih gasova u vazduhu. Iako su neki zeleni gradovi mali i na specifičnim lokacijama koje daju prednost njihovom ekološkom napretku, mnogi su zapravo metropole sa brojem stanovnika većim nego u Beogradu, što nam, dakle, ne ostavlja prostora za izgovore.

Već duže vreme je važi za najodrživiji grad na svetu i zato je prvi i na ovoj listi: Rejkjavik, prestonica Islanda. Rejkjavik ima samo 115 hiljada stanovnika, a cela država 332 hiljade. Još 2005. godine je u ovom gradu otpočeo pilot projekat korišćenja autobusa na vodonik. Tada je najavljen cilj da se Island očisti od fosilnih goriva do 2050. Druga važna stvar jeste korišćenje gotovo samo obnovljivih izvora energije – geotermalne i energije vode budući da Island obiluje gejzirima, rekama i vodopadima. Vrela voda se crpi iz određenih bušotina i cevima transportuje do svakog doma u gradu. Na ovaj način zagrevaju se i staklenici u kojima se gaji čak i tropsko voće. Na Islandu se trenutno nalazi plantaža banana koja je među najvećima u Evropi! Ista energija se koristi za proizvodnju struje, a nastala struja osim što se doprema do domaćinstva, koristi se i za produkciju tečnog vodonika tako što se propušta kroz vodu u posebnim tenkovima.

Slika desno na kojoj se vidi plantaža banana izdaleka (izvor: thinkgeoenergy.com) i levo – plantaža izbliza (martin-stott.com)

Druga na ovoj listi zbog najsavršenijeg sistema gradskog prevoza u svetu: Kuritiba, Brazilski grad sa preko 2,2 miliona stanovnika.

Čak 75% građana koristi gradski prevoz, a autobusi pojedinih linija polaze sa početne stanice na svakih 90 sekundi! Što se tiče stanica, one su u vidu ogromnih cevi na koju se putnici penju stepenicama ili platformom za invalidska kolica. Zatvorena stanica je savršena zaštita od vremenskih neprilika. A na samom ulazu u stanicu vrši se čekiranje karte. Autobusi zato nemaju stepenice već široka vrata kroz koja se pruža platforma ka stanici – veoma efikasan sistem tako da se autobus ne zadržava na stanici duže od 20 sekundi.

Sistem je hijerarhijski uređen: minibusevi se kreću kroz naselja i prevoze putnike do 5 glavnih autoputeva u gradu. Ovde putnici presedaju u standardne autobuse (u novije vreme autobusi su na vodonik i gas). Karta je jeftinija od 40 dinara i važi tokom vožnje kroz ceo sistem. Grad angažuje 10 privatnih kompanija koje isplaćuje po kilometraži, a mesečno im isplaćuje i 1% vrednosti autobusa. Tako će nakon 10 godina autobus biti potpuno otkupljen (10 godina po 12 meseci čak ispadne 120%) i služiće za prevoz do parkova ili kao pokretna škola. Prisetimo se samo našeg javnog prevoza: neki autobusi kreću na pola sata, kasne, u špicu se ne može ući u prva tri autobusa koja naiđu, karta je 90 dinara, a o starosti pojedinih drvenih autobusa da i ne govorimo. Nešto tu ne valja. Značaj ove priče je u činjenici da mnogi ljudi ne žele da se voze gradskim prevozom zbog njegove neefikasnosti i zato koriste automobile što samo pogoršava stvar na više načina. Ali u Kuritibi, zahvaljujući prostornom planiranju još od 1965. ceo grad je organizovan upravo tako da prevoz bude besprekoran, a pored glavnih puteva je tek naknadno otpočela gradnja. Centar je pešačka zona. Parkinga ima veoma malo. Prema procenama, godišnje se sačuva 27 miliona litara goriva i vazduh je u ovom gradu najčistiji u široj okolini. Svaka čast!

Ipak, tu nije kraj. U Kuritibi se reciklira čak 70% otpada pri čemu se građani slabijeg ekonomskog statusa podstiču na sakupljanje reciklažnog materijala i za uzvrat dobijaju hranu.

Glavni problem koje naši ljudi navode jeste nedostupnost reciklažnih kontejnera, a i mnogi od njih se ne prazne duže vreme.

I treći na dnevnom redu: San Francisko, Kalifornija, SAD. U San Francisku polovina građana koristi javni prevoz i pešači, ali ono što želim da istaknem u vezi ovog grada jeste zabrana korišćenja plastičnih kesa još od 2007. godine. Dozvoljene su samo reciklabilne kese od krompirovog i kukuruznog skroba. Takođe su zabranjene plastične dečje igračke kao što su plastične patkice, vampirski zubi i slično koji sadrže bisfenol A. Eto kako se preuzima inicijativa. U San Francisku je prisutno oko 13% zelenih površina, što je malo, usled čega mnogi aktivisti organizuju „zelene šetnje“ kako bi edukovali druge i podstakli sadnju drveća.

Singapur, grad-država sa 5,6 miliona stanovnika je definitivno veoma zelen grad. Kada je Singapur postao nezavisna država 1965. gušio se u zagađenom vazduhu, a rečna voda je izgledala isto kao i voda iz kanalizacije. 50 godina kasnije ne može se prepoznati. Kako bi se nadoknadilo oštećeno zemljište i zemljište pod betonom u ovom gradu se zelenilo najčešće  nalazi na zgradama.

Slika levo (preuzeto sa nationalgeographic.com) prikazuje takozvano „super drveće“ u Baštama kraj Zaliva koje sakuplja solarnu energiju i osvetljava grad noću. Osim toga ovo super drveće je i dom za preko 150 hiljada biljaka i predstavlja simbol Zelenog Singapura.

Kopenhagen, prestonica Danske sa oko 542 hiljade stanovnika je 2014. proglašen za „zelenu prestonicu Evrope“. Cilj je da preko 50% građana vozi bicikle svakodnevno i na relaciji posao-kuća.  Kopenhagen je takođe poznat po „farmi vetrenjača“ koja se nalazi u priobalju. Najpre je izgrađen jednostavniji sistem sa kapacitetom od 40 megavata, ali planovi napreduju tako da je cilj povećanje broja vetrenjača da bi se dostigao čak 10 puta veći kapacitet.

Pored ovih top 5 zelenih gradova, možete istražiti i sledeće koji imaju zajednički cilj – da postanu održivi:

  • Portland u Oregonu, SAD
  • Malmo, Švedska
  • Sidnej i Melburn, Australija
  • Bogota, Kolumbija
  • Ostin, Teksas, SAD
  • Kvebek i Vankuver, Kanada
  • Barselona, Španija

Nadam se da ćemo u skorijoj budućnosti i mi krenuti  istim putem.