Čovek je fascinantno biće. Još od vremena kada se prvi put uspravio na dve noge počeo je da menja i prilagođava prirodu svojim potrebama. Tokom nebrojenih milenijuma svog postojanja uspeo je da domestifikuje i pripitomi ogroman broj biljaka i životinja, da koristi energetske potencijale reka, pa čak i da pronađe način da upotrebi ostatke davno izumrlih organizama kao gorivo za svoje motore. Jedna stvar, ipak, nikada mu nije pošla za rukom (naravno, ukoliko ne verujete u internet teorije zavere). Čovek još uvek nije ukrotio kišu.

Postoje, međutim, organizmi ili tačnije grupa organizama koji se ovim poslom bave već milionima godina. Govorim, naravno, o šumama.

Ovu priču mogli bismo da započnemo putovanjem nekih 350 miliona godina u prošlost. Biljni pokrivač planete u to vreme sastojao se skoro isključivo od golosemenica (Gymnospermae), predaka današnjeg drveća poput borova i smrča. Njihova strategija za preživljavanje, u najmanju ruku, mogla se nazvati jednostavnom… štednja.

Iz podloge uzimali su vrlo ograničenu količinu vode koja im je obezbeđivala srazmerno nizak intenzitet vršenja fotosinteze. Ova strategija pomogla im je da prežive duže u hladnijim predelima gde nije bilo izobilja lako dostupne vode, ali su zauzvrat imale spor rast i manje prilika za razmnožavanje.

Potom su se, pre otprilike 130 miliona godina, pojavile prve skrivenosemenice  (Angiospermae), biljke koje su, za razliku od golosemenica, bile spremne da načine jedan rizičan potez. Kako bi obezbedile uspešno vršenje intenzivne fotosinteze, ove biljke su iz zemlje uzimale velike količine vode. Tako su obezbedile brži rast, više potomstva, ali i još jednu stvar na koju golosemenice nisu mogle da računaju…

Velike količine vode koju su usvajale značile su i velike količine vodene pare koju će odavati putem evapotranspiracije, što je opet činilo da sama atmosfera u kojoj skrivenosemenice rastu ima veći procenat vlažnosti, a vlažnija atmosfera značila je više kondenzovanih kapljica vode, više oblaka i na kraju više padavina.

Rizik skrivenosemenica se isplatio. Ovakve šume, nasuprot golosemenicama, nisu morale da zavise od hidroloških uslova sredine u kojoj su rasle, već su kišu i bukvalno vodile sa sobom. Takoreći, cvetnice su stvarale svoj lični, samoodrživi hidrološki ciklus (usvajanje vode korenovim sistemom, transport kroz stablo, odavanje vodene pare u atmosferu transpiracijom, kondenzovanje vodene pare i konačno padavine).

Hidrološki ciklus

Međutim, to što su naučile kako da „ukrote“ kišu, nije bio garant da će zauvek imati vode koja im je potrebna. Najveći problem predstavljali su stalni severni (pasati) i južni (antipasati) vetrovi koji su kišne oblake sa severa i juga nosili ka ekvatoru, mestu gde se ova dva vetra susreću.

Tako su šume cvetnica, zajedno sa kišama, tokom hiljada godina bile na konstantnom putovanju tražeći idealno mesto koje će nastaniti. Ovo mesto pronašle su u ekvatorijalnom delu Južne Amerike, Afrike i Indonežanskih ostrva, formirajući prve tropske kišne šume koje i dan danas čine najraznovrsnije i najkompleksnije ekosisteme na Zemlji.

Tropska kišna šuma

Ukoliko ste se ikada zapitali da li su u zonu oko ekvatora prvo došle kiše ili šuma, sada znate da je pravi odgovor da su se sporazumno tu naselile, stvarajući dom za čitavu plejadu živih bića.

Dok učimo i zajedno se razvijamo treba uvek da imamo u vidu da nismo jedina živa bića na ovoj planeti koja su uspela da kontrolišu pojedini aspekt prirode radi sopstvene dobiti. Možda je došlo vreme da i od tropskih šuma uhvatimo poneku belešku kako bismo ponovo pronašli sklad između lične koristi i opšteg dobra cele planete.