Da li ste znali da jedan automobil u proseku godišnje emituje 4.7 tona ugljen dioksida?  Ugljen diokisd, kao jedan od najpoznatijih gasova staklene bašte, u prekomernim količinama učestvuje u ubrzavanju globalnog zagrevanja. Pored ugljen dioksida, automobili emituju i metan. Količine metana su znatno manje ali je bitno napomenuti ih s obzirom na veći potencijal metana kada je u pitanju globalno zagrevanje.

Automobil je često zaista neophodan. Niko od vas ne očekuje da ga se odreknete kako bismo spasili planetu. Međutim… često ni ne razmišljamo kad nam je zaista neophodan a kada je to samo navika koja zapravo broji više negativnih aspekata u odnosu na beneficije koje pruža. Pored zagađenja, automobil je još jedno mesto gde sedimo. Današnji čovek previše sedi i zbog toga dolazi do mnoštva zdravstvenih problema, pa tako dvadesetogodišnjaci imaju išijas, sve češće možete videti pogrbljene mlade ljude sa spuštenom i uvučenom zadnjicom, teško nam je da potrčimo i za autobusom. Moderna zanimanja sve manje od nas očekuju fizičku aktivnost i sve više podrazumevaju sedenje i minimalno kretanje. A radimo mnogo. Nema vremena za treniranje posle napornog dana na poslu.

Nakon dužeg razmišljanja o ovom problemu koji mi nimalo nije stran, shvatila sam da mora da postoji način da se neka fizička aktivnost infiltrira u dnevne obaveze a da ne oduzima previše vremena. Tako sam, pre godinu dana, odlučila da automobil i gradski prevoz u potpunosti zamenim biciklom kada su u pitanju relacije do 5 kilometara. Svako jutro sam išla na posao biciklom, išla sam do kafića i parkova biciklom, u posetu prijateljima, u kupovinu.

I tako sad mogu da podelim sa vama neke od mojih zapažanja nakon godinu dana vožnje bicikla kao prevoznog sredstva:

Svuda stižem brže nego autobusom, a vrlo često i brže od automobila. Ovo ne mora da bude pravilo ali čini mi se da je skoro skroz primenljivo za ove relacije.

Nakon nedelju dana mučenja, bez problema vozim uz Francusku ulicu, koja je, složićete se, veoma strma 😀 Ili, drugim rečima, kondicija se neverovatno brzo stiče, bez jednog minuta u teretani.

 Ne gubim pola sata tražeći parking.

 Ne trošim novac na gorivo ili bus plus.

U ovom periodu,  trećinu vremena sam provela u Beču. Znate kako tamo hvale metro? Jeste, divan je, uvek stiže na vreme i stvarno svima ostane u sećanju kao gradski prevoz koji savršeno funkcioniše. Međutim, čak i u Beču, sa tim super-brzim metroom, relacije do 5 kilometara prelazite brže biciklom. Tamo je prevoz biciklom najnormalnija stvar. Toliko sam se navikla da skoro i ne koristim metro ili autobus. Prosto mi je čudno kada sam ponovo u Beogradu da tako nešto nije moguće zapravo. A evo i u čemu je problem, kada uporedite grad u kome su biciklisti veoma bitan deo saobraćaja:

Biciklističke staze.

Semafori za bicikliste.

I zapravo to je to… to je sve što treba našem Beogradu i sigurna sam da bi ljudi sami došli na ideju da krenu na posao biciklom. Nisu valjda ti Austrijanci nenormalni, ili recimo Holanđani – opšte poznati po biciklizmu kao prevoznom sredstvu.

Sve ostalo što vam se čini kao problem kod pedalanja, zapravo nije, i to biste shvatili već posle prvog putovanja biciklom. Okej, ako je duži put i napolju je vruće – ponesete majicu koju presvučete kada stignete na odredište. Ako je klizavo – vozite sporije. Ako pada kiša – obučete kabanicu. Svaki od tih problema je veoma lako rešiv i prestaje da bude problem. Sigurnost u saobraćaju, s druge strane, jeste realan problem. Nadam se da ćemo se nekada izboriti za to pravo i moći slobodno da pedalamo. ?

U najnovijim vestima, navodno nam prave staze uskoro i postavljaju punktove za iznajmljivanje bicikala po gradu. Dok čekamo to čudo, preporučujem da probate da zamenite GSP biciklom barem jednom, tako ćete znati o čemu pričam. ?

U međuvremenu, pogledajte sjajnu emisiju na kanalu “Marka Žvaka” koja poredi i predstavlja kako je to biti biciklista u Beogradu u odnosu na Beč: