“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.”

     – Federiko Garsija Lorka

Dobitnica kraljevskog instituta Kanade “Prix du XXe siecle” nagrade, dobitnica medalje 2012 Američkog udruženja pejzažnih arhitekata i član kanadskog esnafa arhitekata, Kornelija Han Oberlander je jedna od najvećih pejzažnih arhitekata moderog doba.

Kao jedina preostala karika ka mnogim poznatim arhitektama, ova neverovatna žena je jedan od nosioca pejzažne arhitekture kakvu danas poznajemo.

Oberlander je svoje studije završila na Harvardu, gde ju je podučavao čuveni nemački arhitekta Valter Gropijus. Valter nije bio jedini poznati arhitekta s kojim je Oberlanderova radila. Ona je takođe dobro poznavala i radila na projektima sa Luis Kanom, poznatim Sovjetskim arhitektom poreklom iz sadašnje Estonije. Takođe, u njenoj bogatoj i dugoj karijeri imala je priliku da radi i sa Arturom Eriksonom na modernističkim objektima, poput poznate zelene zgrade u Vankuveru.

Kao strastveni borac za zaštitu životne sredine i prijatne pejzaže u gradskim uslovima, Oberlander objašnjava da je njena strast da bude sa prirodom, i da predstavi njene čari ljudima iz svih društvenih slojeva. “Verujem da postoji veliko terapeutsko dejstvo prirode na ljudsku dušu”. Ona je znala još sa 11 godina da će se baviti pejzažnom arhitekturom, i tu strast prati ceo život.

Odrasla je u Berlinu, i u svojim dvadesetim je odbegla od nacista, kada je njena nemačka porodica jevrejskog porekla odbegla u Ameriku. Oberlanderova se upisala u Smit koledž, jedan od retkih koji je nudio obrazovanje u Pejzažnoj Arhitekturi.
1944. godine je upisala Harvard, kao jedna od prvih žena na tom fakultetu. ”Dok se u to vreme većina univerziteta koncentrisala na klasične metode dizajna, zbog Gropiusovog Bauhausa, mi smo učili da gledamo na pejzaž drugačije – od koncepta do izvođenja – kao nešto apstraktno, a ne dekorativno”. U ranoj karijeri, 1951. je radila sa Kanom na projektu javnog stanovanja u Filadelfiji. Ovaj projekat je pomogao da dobije posao i da radi na dva projekta u Vankuveru, u ‘60 godinama, čiji vrtovi i dalje bujaju.

Studentski projekat iz 1946. godine koji se čuva u Kanadskom centru za arhitekturu u Montrealu. Izvor: Wallpaper

Kao žena u takozvanoj “muškoj struci”, uvek je govorila da je ženama teže, ali da se ne treba koncentrisati na neravnopravnost polova, već na zadati projekat.
Ova divna žena je bila jedan od prvih zalagača za zelena naselja i zone bez automobila. Čak i kao mladi profesionalac bila je daleko ispred svog vremena, još pre nego što se reč “održivost“ pojavila u javnosti. Čak i sada, sa svojih 96 godina, ona predstavlja nezaustavljivu silu prirode, i još uvek je aktivna na mnogim projektima, uključujući dizajniranje zelenila za terasu Šigeru Bana i novi javni krovni vrt u biblioteci grada Vankuvera.

Zeleni krov biblioteke u Vankuveru koji je Oberlanderova projektovala. Izvor: WpNature



Međutim, današnji Vankuver je dosta napredovao (a i nazadovao) u odnosu na Vankuver kakvog Oberlanderova poznaje iz svojih mlađih dana. Vankuver u 2018.  je na ivici naseljenosti, i Oberlanderova je iskoristila 50.000 dolara koje je osvojila na takmičenju 2015. na istraživanje o tome kako prenaseljenost, nedostatak zelenila u urbanim pejzažima i nedostatak priuštivih zelenih domova utiče na mentalno i psihičko zdravlje. I uprkos što nema odgovora od vlasti, Oberlanderova veruje da će moć pejzažne arhitekture spasiti svet, uz ujedinjenje lepog, društvene pravde i dobrog dizajna. “Lepota je važna”, ona potvrđuje. “Ona spaja ljude i stvara nešto značajno za korisnika”.

Projekat “Tajga bašta” je zamišljen kao potpuno utapanje arhitekture u prirodu, gde arhitektura sa svojim betonom i staklom postaje drugorazredni element u pejzažu kroz koji se prostire nisko rastinje. Izvor: NationalGalleryofCanada

Na kraju, ona vidi njen poziv kao isceliteljsku u umetnosti, i podržava koncept “nevidljivog isceljenja”, koje je predstavila u svojim predavanjima. “Moj dizajn je terapeutski za zauzete ljude u gradu koji samo koriste električne uređaje. Pogledajte samo u moju baštu, nemoguće je videti ulicu. I nije li to umirujuće”. Ona veruje da bi takav dizajn trebalo da je pristupačan svima, a ne samo bogatim pojedincima, i neće odustati do kraja života od borbe za takav svet.

Kornelija Oberlander u bašti u Vankuveru u 2010. godini. Izvor: canadianarchitect

Mi možemo samo da joj se divimo na upornosti, da je podržimo menjajući svoje navike i da se zajedno s njom borimo za zeleni, uređeni, prelep svet bez stresa.

“Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!”
Federiko Garsija Lorka