Otpad se deli na mnogo kategorija, a jedna od njih je životinjski otpad, odnosno otpad iz klanica. Ovaj tip otpada je jako opasan za ljude i životnu sredinu.

Životinjski otpad je veoma toksičan, te se mora uništavati u posebnim prostorijama koje moraju zadovoljavati propisane uslove. Ti uslovi važe kao i za svaku deponiju uzimajući u obzir i neke dodatne mere zaštite, u zavisnosti od vrste otpada.

Otpad iz klanica koristi se u proizvodnji hrane za pse i mačke, što je izuzetno unosan biznis, pa Island, na primer, sve svoje količine izvozi u Dansku, gde se prave granule za kućne ljubimce. Međutim, u Srbiji se jako mali procenat životinjskog otpada preradi, a ostalo se odlaže u specijalna postrojenja za ovaj vid otpada (ili bi barem trebalo), ali veliki procenat završava na divljim deponijama.

Životinjski otpad ne potiče samo iz klanica, već i od (na žalost) masovnog pomora životinja koje se drže u nehumanim uslovima po velikim farmama. To je najstrašnije jer od tako velikog broja mrtvih životinja nema koristi a ima štete velike.

Za poljoprivrednike to predstavlja veliki problem – transport do postrojenja koji je skup, pa, kao što sam spomenula, to završava po njivama i divljim deponijama u blizini farmi i klanica.

Ali postoji jedno rešenje, ili bolje reći opcija, da se smanji ovaj otpad. To jeste, da se zapitamo zašto više dobijamo otpada nego mesa (i to kakvog kvaliteta) i koliko životinja nastrada. I onda barem na nekom lokalnom nivou da se pobunimo i kažemo „ne” mučenju životinja, trošenju resursa i trovanju.

Uvek možemo makar malo promeniti našu ishranu, i naći zamenu mesnim prerađevinama. Jer, ipak, zapitajte se da li znate šta jedete?

Nije rešenje izgraditi više centara za trenutno skladištenje i uništavanje životinjskog otpada, već smanjiti količinu tog otpada. To ćemo postići ako glasamo za bolji i humaniji uzgoj životinja i zdraviju ishranu.