Svuda su oko nas tako da ih često ni ne primećujemo. A ako ih i primetimo, uglavnom nam smetaju i više bismo voleli da ih nema. Ne znamo zašto su svuda, ni u čemu je njihova svrha. O tome koliko ih ljudi slabo podnose govori i pesma Poisoning Pigeons in the Park izvođača Toma Lerera iz 1959. The New York Times ih 1966. naziva „letećim pacovima“, a finalni udarac zadaje Vudi Alen u svom filmu Stardust Memories iz 1980. koji je taj naziv učinio dostupnim mnogo široj publici, tako da ga mi koristimo i danas. Od tada su golubovi zajedno sa pacovima i severnoameričkom sivom vevericom poznati kao „odvratna trojka“.

Golub kojeg mi poznajemo, gradski golub (Feral pigeon) vodi poreklo od pripitomljenih ptica koje su pobegle iz zatočeništva pre mnogo godina. Domestifikovan golub pak vodi poreklo od goluba kamenjara ili pećinara odnosno divljeg goluba, Columba livia. Ovo je prva pripitomljena ptica još pre 10 000 godina na teritoriji Bliskog istoka, obalama Tigra i Eufrata. Prvi put se golub pominje na glinenim tablicama iz Mesopotamije pre 5000 godina. Do skoro, pre nego što je došlo do naglih napredaka u poljoprivredi, golub je bio glavni izvor hrane širom Evrope. Proces domestifikacije nije obuhvatao hvatanje golubova kamenjara i njihovo uzgajanje, već se desio spontano, tako što su divlji golubovi u ljudskim naseljima pronašli idealno mesto da se gnezde. Za uzvrat je čovek imao lako dostupan izvor hrane. Osim toga golublji feces je poslužio kao đubrivo.

(Golub kamenjar, prirodno stanište, preuzeto sa www.projectnoah.org)

Gradski golubovi nastanjuju gotovo ceo svet (sem polarnih oblasti i Sahare), dok njihovi preci golubovi kamenjari sada žive na izolovanim obalama Škotske, Mediterana, Severne Afrike i Zapadne Azije.

Pored Columba livia porodica golubova obuhvata još preko 300 vrsta i sve karakteriše lučenje „mleka“ pod dejstvom hormona prolaktina, koji je kod sisara odgovoran za proizvodnju mleka. Golublje „mleko“ je veoma hranljiva sirasta tečnost kojom oni hrane svoje ptiće. Samo golubovi i flamingosi imaju ovu sposobnost među pticama. Pravo mleko naravno postoji samo među sisarima kao njihova glavna odlika. Upravo ukrštanje različitih vrsta golubova sa pripitomljenim golubom kamenjarem razlog je zašto su gradski golubovi tako raznovrsnih boja.

Osim što su služili kao izvor hrane, golubovi su tokom naše zajedničke istorije bili i izvor zabave. U 19. veku je postalo popularno takmičiti se u pucanju golubova kao pokretnih meta, pa su oformljeni brojni klubovi što je trajalo do 1921. kada je napokon ova praksa zabranjena.

Ipak su golubovi najpoznatiji kao pismonoše i u tu svrhu su korišćeni još tri hiljade godina pre nove ere u Sumeriji, Iraku i Egiptu. Pretpostavlja se da osećaju Zemljino magnetno polje ili da imaju sposobnost da se orijentišu u odnosu na Sunce. Moguće je i da osećaju seizmičke talase. Nijedna od ovih mogućnosti za sada nije isključena. Mogu da lete brzinom 124 km/h i da pređu preko 1000 km dnevno. Veoma su inteligentni i pokazano je da raspoznaju ljudska lica i da mogu da nauče alfabet. Upravo iz tih razloga ne čudi što su se koristili kao pismonoše već 5000 godina.

Njihov značaj tokom oba svetska rata je bio ogroman. Tokom prvog svetskog rata jedan golub zvan Cher Ami je čak dobio nagradu za hrabrost. On je bio upucan u grudi od strane namačkih vojnika, ali je ipak nastavio da leti i preleteo je 40 km kako bi preneo poruku o vojnicima koji su upali u zamku i ostali bez hrane i municije. Spasio je 194 vojnika.

Poslednji servis za razmenu poruka pomoću golubova je nasilno zatvoren 2006. godine u Indiji upadom policijskih snaga.

Izgleda da su od tog trenutka za nas, ljude, izgubili svaku svrhu. Više ih ne jedemo, ne lovimo radi zabave i ne koristimo za razmenu poruka i odjednom su postali beskorisni. 10 000 godina zajedničke istorije slabo utiče na čoveka. I šta sada? Procenjuje se da u svetu ima oko 260 miliona gradskih golubova. U poslednjih 50 godina su ubijani na sve moguće načine. Međutim, problem sa gradskim golubom je što sve metode ubijanja (otrovi, zamke, lov) samo povećavaju njihovu brojnost i ostvaruju kontraefekat. Ubijanje se podstiče radi sprečavanja širenja zaraza, ali mnogi izvori ukazuju da se prenos bolesti sa golubova na čoveka veoma retko dešava. Ovakvi izgovori samo šire paniku među ljudima, a službe za kontrolu štetočina profitiraju. Nov metod koji se pokazao visokoefikasnim u smanjenju brojnosti golubova bez ubijanja je kontrola rađanja korišćenjem postrojenja za veštačko gnežđenje. Ovo su standardni golubarnici koji se postavljaju na određena mesta u gradu. Golubovi polažu jaja, ali se ta jaja zamenjuju veštačkim. Par će nastaviti da sedi na jajima narednih 25 dana (inače se inkubacija vrši maksimum 19 dana) pre nego što shvati da se iz jaja neće izleći ptići. Na ovaj način odlaže se vreme kada će par ponovo snesti nova jaja. Divlji golubovi inače snose jaja samo u sezoni gnežđenja kada imaju dovoljno hrane. Gradski golubovi imaju hrane u izobilju i snose jaja tokom cele godine. U prirodi ih, dakle, ograničavaju dostupnost hrane i predatori kao što je sivi soko. Ali u gradu nemaju ograničenja, a još jedan veliki problem jeste što čovek hrani golubove.

(Mladi golub, preuzeto sa dailymail.co.uk )

Mnoge religije (islam, hinduizam, sikizam) poštuju golubove usled čega ih ljudi masovno hrane pogotovo u blizini svetilišta. Drugi razlog je što mislimo da su golubovi gladni, iskreno to sam i ja mislila. Ipak, stručnjaci upozoravaju da takve prakse moraju prestati. Golubovi su pored nas zaboravili kako da sami nađu hranu, i počeli su da se hrane našim ostacima što nije njihova prirodna hrana (semenje biljaka). Na taj način se narušio lanac ishrane. Mnogim semenima je potrebno da prođu kroz životinjski digestivni sistem kako bi klijala. Ako prestanemo da ih hranimo moraće sami pronalaziti hranu u prirodi. To će dovesti do smanjenja njihove brojnosti, ali neće izumreti. Ukoliko se uvede nova metoda kontrole rađanja, hranjenje će biti dozvoljeno na mestima gde su golubarnici postavljeni i nigde drugde, kako bi se osiguralo da se gnezde tu, blizu izvora hrane. Hranjenje je zvanično zabranjeno u Veneciji, Beču, Singapuru, na trgu Trafalglar u Londonu. Razlozi su različiti: leševi ptica zapušavaju odvode, njihov feces je kiseo i oštećuje spomenike i tako dalje. Mnogim ljudima ovakve zabrane predstavljaju problem i ne razumeju ih. Za ljubitelje ptica se savetuje da sade biljke na kojima će one moći da se gnezde i koje su njihova prirodna hrana, što će ponovo uspostaviti lanac ishrane i biti od veće pomoći ☺

Ako vas zanima nešto više, ovaj sajt ima obilje informacija: pigeoncontrolresourcecentre.org