Тела птица испуњена комадићима пластике, морска створења уплетена у пластична паковања или кесе, сламка у носу морске корњаче… најчешће су асоцијације када се спомене утицај пластике на животну средину. Међутим, постоји и мање видљив, али подједнако опасан утицај овог материјала на живи свет, укључујући и људе.
Истина је да се у читавом животном циклусу пластике у природу ослобађају токсичне супстанце, од екстракције фосилних горива ради производње пластичних маса, преко њене употребе, до одлагања или спаљивања. Екстракција гаса или нафте, од којих се производи пластика, те процес рафинирања и производње предмета од пластике, отпуштају многе опасне хемикалије у ваздух и воду. Сама употреба пластичних производа који садрже токсичне супстанце може довести до многих здравствених проблема код људи, као што су карциноми или хормонални поремећаји. Спаљивањем пластичног отпада ослобађају се карциногени диоксини и фурани, који заједно са тешким металима, попут олова и живе, завршавају у води, ваздуху или тлу, док пластика која заврши у природи полако отпушта хемикалије у своје окружење. Тако у свим фазама пластика утиче на животну средину и здравље човека.
Велики број хемикалија користи се за израду пластике, почев од мономера који чине саму пластику, до бројних адитива који јој побољшавају особине. Организација CHEM Trust је истраживањима дошла до податка да у састав разних пластичних паковања улази и до 4000 различитих хемикалија, од којих се 148 сматра опасним по људски организам или животну средину. Две најзначајније супстанце које изазивају забринутост у производима од пластике јесу бисфенол А (BPA) и фталати. Бисфенол А је класификован као ендокрини дисруптор, што значи да омета рад хормоналног система, а слично дејство имају и фталати, те могу утицати на плодност или оштетити плод у трудноћи. Студије су повезале изложеност фталатима у трудноћи са касним развојем говора код деце и раним уласком у пубертет код девојчица. Између осталог, ендокрини дисруптори се такође повезују и са гојазношћу, дијабетесом, обољењима срца, те карциномима повезаним са хормонима, као што су карцином тестиса, простате и јајника. Осим тога, пластици се додају и тешки метали, попут олова, живе, кадмијума и хрома, који су карциногени и генотоксични, али имају и нежељени ефекат на репродукцију.
Супстанце које улазе у састав пластике, поред своје токсичности, имају још једну особину због које су опасне, а то је велика отпорност или перзистентност, што значи да опстају врло дуго у природи, чак и много година након што се више не производе. Тако су врло перзистентне хемикалије пронађене у морским бићима широм света. На пример, полихлоровани бифеноли (PCB) забрањени су пре тридесетак година, али због њихове отпорности немогуће је да се разграде у природи, те улазе у ланац исхране, накупљају се у масним ћелијама морских животиња и делују као ендокрини дисруптори. Студија из Велике Британије повезује репродуктивна оштећења и туморе репродуктивних органа код морских свиња са нивоом полихлорованих бифенола у води.
У последњих неколико година, проблем микропластике изазива све више пажње јавности и научника. Микропластика може бити вектор који преноси хемикалије из окружења у ланац исхране. Осим што на овај начин преноси токсичне супстанце које су у процесу производње намерно додате пластичној маси, микропластика може апсорбовати хемикалије из своје околине и пренети их у жива бића. Неке од ових супстанци могу бити токсичне, перзистентне и имати способност биоакумулације. Тако, на пример, зоопланктони помешају микропластику за храну, и заједно са њом унесу у свој организам и токсичне супстанце. Они су на дну ланца исхране, те се ове хемикалије преносе навише кроз ланац, па и до наших тањира.
У природи је све повезано − погубан утицај пластике и токсичних супстанци које је прате на животну средину не оставља поштеђене ни људе. Очигледно је да свету треба сасвим нови приступ проблему употребе и отпада од пластике, а једно од решења је и циркуларна економија. А први корак који свако од нас може да направи јесте да смањи употребу пластике у свом животу.
