Јавне баште

Јавна башта је, у основи, парцела коју заједничким снагама обрађује група грађана.  Јавна башта се може засновати на појединачној или удруженој парцели која може бити јавна или приватна. На њој се може производити воће, поврће и/или декоративно цвеће и зачини.

Али зашто?

Нико не може сa сигурношћу рећи када је настао концепт јавних башти и у ком тренутку је неколико људи из различитих породица решило да се удружи и направи нешто лепо-а-корисно. Први пут се термин „јавна башта“ појавио у Сједињеним Државама давних 1890-их година у Детроиту. У време рецесије, тих година, у оквиру урбанистичког плана, све неискоришћене парцеле су добиле намену Јавних башти и служиле за интензивну производњу хране. Од тог доба датира данашњи појам „Community gardens“, али су баште истог или сличног карактера постојале и у доба Египта, Рима и Старе Грчке.

Данас, идеја јавних башти постаје све популарнија и овакви простори представљају бег „из града у зеленило у граду“ и њихов главни циљ је да ојачају заједницу, подигну свест о важности природних ресурса, сруше међугенерацијске зидове и спојe људе који би волели да се на диван начин побуне против урбанизације и преовлађавањa бетона, метала и стакла у градским срединама. Стварањем јавне баште, некад и без новчаног улога (али уз много труда), грађани могу и локалну дивљу депонију да преуреде у малу комшијску оазу.

У Вилсонвил парку, у Сједињеним Америчким државама, на пример,  могуће је купити и сопствено „место“ које би вам припало у јавној башти, где бисте могли садити шта желите и одржавати га самостално или уз помоћ управе јавне баште, по вашем избору. Тако и људи који живе у становима или гарсоњерама имају шансу да се баве једном од најстаријих дисциплина – баштованством.

У Холандији, са порастом цена некретнина, многима је готово немогуће да приуште кућу с баштом а ако одрастате у земљи Лала, баштованство вам некако тече венама. Тако да у Хагу можете изнајмити место у јавној башти за €26 по сезони. Међутим, постоји једна мала цака: морате да чекате у редовима (сличним редовима за Пасош испред МУП-а у Србији). Дељење места се одвија по принципу – „Ко први девојци, његова девојка“, тако да се у неким случајевима може окупити и преко 300 људи за свега 96 места! Да бисте осигурали себи место, морате доћи и 3-4 сата пре отварања општине.

Ред за добијање парцела на јавној башти – извор:  The Buurttuin: A Garden For A Bargain Price

У Србији, уколико се организује просто подела садног материјала, ситуација изгледа мало другачије. 2011. године приликом организације подршке жртвама цунамија у Јапану, у подели садног материјала повређено је неколико људи. Тако је цео тај догађај био назван “Туча солидарности с Јапаном” или “Хуманитарна туча”. Уколико би се овакве акције организовале на другачији начин, ситуација би свакако била боља.

Међутим, не треба губити наду. Примери лепих и функционалних пракси у Србији свакако постоје. Организације као што су Београдски Фестивал Цвећа, Башталиште, Градска Герила, Здравац дају све од себе да улепшају заједницу, и да растуре стереотипе које и сами Срби имају према Србима. Ове организације цветају, напредују, удружују се и расту упркос свим тешкоћама које их могу задесити.

Ако желимо да урадимо нешто лепо и корисно за нас и нашу заједницу свакако да морамо да почнемо сад, да почнемо с пуно ентузијазма и да не попуштамо. Можда је битно водити се „Ако нећу ја, ко ће?“ логиком, а онда се сваки пут изненадити колико људи заправо Хоће. Засигурно и ти, који/која си стигао/стигла до краја текста имаш у свом окружењу једну запуштену парцелу која би могла бити оаза, само ако бисмо јој пружили пажњу?