У научнофантастичној литератури постоји један израз осмишљен да представи хипотетичку идеју прилагођавања других небеских тела људском животу… тераформирање.

Сама помисао да бисмо некада од беживотних предела Марса могли да створимо прелепе зелене пашњаке будила је надахнуће код многих писаца, али и научника. Ипак, тераформирање других планета још увек остаје само фикција и идеја чију реализацију вероватно нико од нас неће доживети.

Али шта је са Земљом, са планетом на којој већ живимо? Зар на њој не постоје ненастањива или барем врло тешко настањива места на којима фантастику можемо претворити у стварност? Питам се, можемо ли „тераформирати“ и оживети наше пустиње?

Борба против тзв. дезертификације већ деценијама представља један од највећих еколошких изазова човечанства. Методе (инжењерске, хемијске и вегетационе) којима су се људи до сада борили против пустиња у мањој или већој мери успевале су да дају позитивне резултате. Међутим, ниједна од ових метода није до краја успевала да промени структуру пешчаног тла како би више заличило на структуру плодне земље.

Нова еко-механичка метода „оземљавања“, предложена од стране Одсека за Механику кинеског универзитета Чунгкинг Жиаотонг (Chongqing Jiaotong University) могла би да прецтрта и ову ставку.

Наиме, кинески истраживачи успешно су створили специјалну пасту од раствора модификоване натријум-карбоксиметил целулозе (CMC). Ова паста у комбинацији са песком истом даје способност да задржава воду, нутријенте и ваздух. Особине које има само плодна земља.

Сами творци пасте тврде да паста поседује много предности у односу на друге методе озелењавања пустиња: потпуно је не токсична, сигурна по животну средину, јефтина и погодна за масовну производњу. Такође, проценат пасте у „оземљеном“ песку износи свега око 0,1 – 0,4%. Другим речима потребно је свега око 10 – 40 грама пасте да повеже један килограм песка.

Цео процес „оземљавања“ укључује умешавање CMC пасте и минералног ђубрива у пустињски песак након чега се смеша темељно залива. Под дејством воде паста повезује пешчана зрна једно за друго, као и за ђубриво и ствара услове за развој биљака.

Један од првих тестова спроведен је у делу Улан Бух пустиње која представља нарочито сурово окружење због изражене аридности и константних ветрова.

„Оземљавање“ пустињског песка у пустињи Улан Бух

  1. Смеша пасте, ђубрива и песка се утире у пустињски песак;
  2. Чак и након 24 часа вода се и даље задржава у 20 центиметара дубокој рупи у „оземљеном песку“;
  3. Систем наводњавања помоћу прскалица;
  4. Обрада и припрема „оземљеног“ песка путем механизације;
  5. Сађење у „оземљени“ песак;
  6. Бара формирана на слоју третираног песка.

Резултати које је ово истраживање пружило били су задивљујући. Не само да су се засади на третираном делу пустиње примили и дали род, већ је и само тло показало новостечену отпорност на ерозију ветра, што је у пустињи попут Улан Бух представљало право чудо.

Различити биљни засади узгајани у „оземљеној“ пустињи

  1. Више од 70 врста биљака узгојених на третираном тлу пустиње;
  2. Кинеска урма и трава;
  3. Кукуруз и просо;
  4. Сунцокрет и трава;
  5. Жаба која је нашла оазу у трави на „оземљеном“ песку;
  6. Ради упоређивања засађени су и усеви коришћењем других метода.

Можда смо још увек предалеко од озелењавања марсовских пустиња, али новим идејама и еколошким приступом све смо ближи да решимо проблем ненастањивих предела наше планете. Пустиње могу постати плодне и гостољубиве уколико пружимо шансу иновацијама.

Литература:
Yi, Zhijian & Zhao, Chaohua. (2016). Desert “Soilization”: An Eco-Mechanical Solution to Desertification. Engineering. 2. 270-273. str
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S2095809916311560