Одувек сам сматрала да је град чиста супротност природе, као јин и јанг, да тамо где је град нема природе и обрнуто. Међутим, многи научници изјављују супротно и улажу велике напоре да то и потврде: има природе у граду и град је део природе!

У природи сваки простор испуњен материјом и енергијом у коме бораве жива бића чини један екосистем. Њега карактеришу односи исхране односно, сваки екосистем мора да има произвођаче – биљке и друге аутотрофне организме који ће стварати хранљиве материје. Ту већ настаје први проблем. У граду постоје биљке, али се оне углавном не користе као извор хране, нити их има довољно да бисмо се сви прехранили. Тачније, ми користимо друге екосистеме, блиске или удаљене, за ову потребу. Дакле, да ли је град екосистем ако је „хетеротрофан“ ( нема способност да сам произведе храну)? Ово питање је управо главни узрок дилеме. Осим произвођача, у екосистему морају постајати потрошачи (биљоједи и месоједи) и разлагачи (бактерије и гљиве) којих имамо сасвим довољно.

Друга карактеристика екосистема je кружење материје и протицање енергије. Сва материја у природи кружи између живих бића и неорганске материје тј. земље, воде и ваздуха. Биљке користе неорганску материју (у којој се налазе угљеник, сумпор, азот, кисеоник, водоник, фосфор и многи други слабије заступљени елементи – микроелементи) како би створиле органску материју. Настала органска једињења се преносе дуж ланца исхране и када биљке и животиње угину бивају разложена од стране разлагача до неорганске материје и опет се враћају у земљиште, воду и ваздух. И тако у круг. На свим овим нивоима долази до протицања енергије. Биљке усвоје сунчеву енергију, претворе је у хемијску везу, а после се разградњом те везе ослободи топлота.

За опстанак екосистема неопходна је саморегулација и заснива се управо на односима исхране. Биљака увек има највише, али је њихова бројност регулисана биљоједима, а њихова опет месоједима. Месоједа има најмање и ако се пренамноже долази до компетиције за храну и бројност опада. Опет проблем: у граду има најмање биљака и дефинитивно највише месоједа, али је превазиђен искоришћавањем других екосистема. У студији 29 великих градова Балтичке регије процењено је да градови за своје одржање захтевају површину 500 до 1000 пута већу од сопствене!

Из свега наведеног произилази да је град један незрео екосистем због особина као што је пребрз раст, непотпуно искоришћавање доступних ресурса и превише отпада. Шта је потребно да би град био самоодржив?

Биљке. Тачније, дрвеће.

Иако ми то не знамо, научници проучавају градове већ прилично дуго. Неки од модела су Балтимор, Лестер у Британији, Стокхолм, Долина сунца.

У случају Лестера вршено је одређивање количине угљеника која је уграђена у тело свих биљака присутних на територији града. Посматрано је седам субсистема карактеристичних за сваки град као урбани екосистем:

  1. неасфалтиране површине око путева
  2. паркови
  3. урбане шуме (мање уређене од паркова и са већом густином дрвећа нпр. Зваздарска шума у Београду)
  4. пољопривредне и друге култивисане површине
  5. мочваре
  6. језера (вештачка или природна)
  7. реке и потоци

Површине величине до 25  m2  су груписане у четири категорије према преовлађујућем типу вегетације – травнате површине, жбуновите површине, површине у којима доминира високо жбуње и оне у којима доминира дрвеће (преко 5 m висине). Посебним техникама, које ја сад нећу описивати, одређена је количина угљеника у свим узорцима. Добијена вредност износила је преко 230 000 тона на површини града од 73 km2. 97% угљеника се налазило у дрвећу, а у граду је постојало само 919 стабала. Од овог броја 40% чинила су стабла само четири врсте! Притом је само 20 стабала виших од 20 m и они су садржали највише угљеника.

Зашто је ово важно? Зато што биљке користе угљеник из штетних гасова стаклене баште у своје тело и тако смањују загађење ваздуха које и јесте највеће у градовима. Зато што густа вегетација филтрира ваздух од прашине, чађи, дима. Истраживање из 1993. указује да 1 хектар мешовите шуме уклони 15 тона честица из ваздуха током године. Дрвеће ствара хлад и користи топлоту за транспирацију што смањује околну температуру, а притом штити од ветра. На овај начин вегетација ствара топлотну изолацију и лети и зими – ето уштеде за грејање и клима уређаје. Смањује буку и спречава ерозију земљишта. Користи воду из земљишта и ослобађа је у виду водене паре тако да филтрира и воду, док на бетонској површини вода отиче до сливника, меша се са комуналним водама у канализацији и бива непотребно загађена. Зар све ово није довољно? А неоспоран је и утицај зеленила на психичко стање људи. Пацијенти у собама окренутим ка парку се опорављају брже и имају мању потребу за лековима против болова.

преузето са dustinbajer.com/city-as-ecosystem

Дакле, у граду мора постојати што више дрвећа. Како ово постићи, а да се град што мање шири? Садити на већ постојеће травнате површине као што су рекреативне површине, приватне баште у којима све чешће стављамо вештачку траву или бетонирамо прилазе до гараже. Зашто свако од нас не би посадио једно дрво у свом дворишту уколико га има? Зашто не поставити што више цвећа или малих форми жбунова на терасу уколико живите у стану? Зашто не поставити зелене кровове свуда или обавити целу кућу зеленилом?

Наравно, потребне су још бројне друге промене: постављање соларих панела на што је више могућих јавних површина (или чак на самим уличним светиљкама), контрола транспорта, контрола отпада и др.

Живимо у граду зато што нам је у граду све доступно и многи се не би одрекли оваквог начина живота. Зато хајде да град учинимо одрживим екосистемом, јер он то тренутно није.

Мислите ли да је Београд довољно зелен?