Прво значајније загађивање везано за производни погон десило се 10. јула 1976. године у Италији, тачније у постројењима Industrie Chemiche Meda Societa Azionaria (ICMESA) у Меди код Севеза, месту на око 20 km северно од Милана. Оно што несрећу у Севезу чини посебном је то да су се последице индустријске хаварије по први пут прошириле изван зидина фабрике.

Акцидент се десио у суботу у поподневним часовима, непосредно пре затварања фабрике до наредног понедељка. Услед прегревања реакторског котла дошло је до ослобађања жуте паре која је била прожета изузетно токсичном супстанцом тетрахлородибензодиоксином (THDD). Облак хемикалија подигао се на висину од  50 метара. Ношен југоисточним ветром,токсични облак захватио је једанаест заједница између Милана и језера Комо. У ваздуху се нашло око 3.000 kg хемикалија, међу њима и између 100 g и 20 kg диоксина.

О акциденту није одмах дато саопштење већ су биле потребне две недеље да се обаве анализе којима је установљено присуство диоксина у знатним количинама. Тек након тога уследила је евакуација становништва из загађеног подручја. Евакуација становништва представљала је један од најзначајнијих проблема с обзиром да су многе породице морале да напусте своје домове и оставе у њима све личне предмете.

Угинуло је приближно 4% животиња на фармама, а остале су убијене како би се спречило продирање диоксина у ланац исхране. Захваћена област је издељена на бази нивоа загађености земљишта на три зоне. Зона А – најзагађенија област површине 110 ha је потпуно евакуисана и током каснијих година претворена у храстову парк-шуму. У зонама Б и Р следећим по степену загађења, строго је забрањено узгајање и конзумирање пољопривредних производа и намирница животињског порекла.

Први знаци здравствених проблема, оштећења коже слична опекотинама (хлоракне), јавили су се код деце неколико сати после акцидента. Тек две недеље касније, хемичари су утврдили да је узрок томе диоксин. Процењује се да је њему било изложено око 37.000 људи. Хлоракне су сличне акнама адолесцената, с том разликом што људи изложени дужем дејству ове хемикалије добијају акне по већој површини тела и често постоји потреба за њиховом хоспитализацијом. Одмах после хаварије, пријављен је одређен број случајева с овим карактеристичним спољашњим манифестацијама које се јављају при изложености ниским концентрацијама диоксина, док се при вишим дозама, јављају тешка оштећења јетре и бубрега, периферна парализа и замор, а регистровани су и случајеви депресије и раздражљивости.

Обимна медицинска истраживања су до марта 1977. године обухватила око 42.000 деце од којих је сумњиво било 600, да би се до краја исте године број оних са хлоракнама и оштећеним бубрезима и јетром свео на 134.

У циљу санирања последица у Севезу, оформљена је међународна комисија састављена од стручњака из В. Британије, Холандије, СР Немачке, Чехословачке и САД, односно стручњака из земаља које су се у ранијем периоду већ суочавале са удесима у својим срединама.

Коначно решење нађено је у томе што је у два масивна бетонска саркофага смештено земљиште које је било у слоју од 40 cm скинуто у најугроженијем подручју. Ту су смештене и угинуле и убијене животиње и фабрика која је демонтирана циглу по циглу од стране радника у поузданој заштитној одећи, као и друге зграде на којима је установљено загађење. У један саркофаг смештено је око 80.000 m3, а у други чак око 150.000 m3земље и отпада.

Сам котао за хемијске реакције на чијим је зидовима остало слепљено око 1 kg диоксина дуго времена остао је недемонтиран. Скинуте су само неке цеви и инсталације које су стављене у пластичну бурад која су премазана смолом. Управо та бурад, која су садржала око 270 g диоксина измешаног са око 25 t отпада и згуре, седам година касније, претила су политичким скандалом пошто су пронађена у Англикуру, малом француском селу, у напуштеној згради.

Много животиња, посебно биљоједа, угинуло је у периоду од неколико дана до неколико недеља после акцидента у Севезу, али ни један човек. Једино је живот изгубио директор фабрике кога су убили чланови Црвене бригаде.

Овај акцидент довео је, у августу 1982. године, до усвајања Севезо директиве, која за циљ има спречавање великих акцидената које могу изазивати одређене индустријске активности, као и ограничавање њихових последица на људе и околину.

А онда се у Тулузу, у Француској, 21.09.2001. десио још један велики хемијски акцидент. У фабрици Grande Paroisse, произвођачу вештачких ђубрива, дошло је до експлозије око 300-400 t амонијум-нитрата. Биланс овог акцидента: 30 мртвих, више од  2.000 хоспитализовано, разбијена сва стакла у радијусу од 1-1,5 km, око 11.000 кућа веома оштећено…

Још увек није тачно утврђено шта је био узрок експлозије, али се претпоставља да је у питању људска грешка. Овај акцидент је значајан јер је фабрика  Grande Paroisse била организована у складу са Севезо директивoм. Имали су интерни и екстерни сигурносни план, 36 разрађених сценарија акцидената, две инспекције годишње на лицу места, али могућност експлозије амонијум-нитрата није ни разматрана.

На основу искустава стечених у овом акциденту, али и осталим акцидентима који су се дешавали до тада извршено је проширење Севезо директиве 2003. године у Севезо II директиву.

Севезо II има двоструки циљ. Прво, има за циљ спречавање великих акцидената у који су укључене опасне супстанце. Друго, ако акциденти наставе да се дешавају, циљ је да се ограниче њихове последице на људе (сигурносни и здравствени аспект) али и на животну средину. Оба циља би требало да доведу до високог нивоа заштите, на ефективан и истрајан начин.

Севезо II даје и већа права јавности – право на добијање информација али и на обавезне консултације. Пасивне информације значе да јавност може у сваком тренутку да тражи и мора да добије информације, а активне информације подразумевају да надлежни органи морају бити проактивни, да стално образују јавност о томе како се понашати у случају акцидената.

Пракса је показала да је усвајање одговарајућих норми био много лакши посао од њихове примене. Одмах су се јавила мишљења да превише информација може пре да заплаши локално становништво, него што ће му помоћи да рационално поступа у случају хаварије. Тумачење и примена Севезо директиве, у делу који говори о комуникацији са јавношћу, суштински је различито у многим земљама ЕУ. Може се рећи да је комуникација најпотпунија у Великој Британији, где се путем брошура, огласа и усмених обраћања становништву даје и више информација од онога што се тражи текстом Севезо директиве.

Иако Севезо директива захтева пружање потпуних информација, првенствено локалним властима, она комуникацију са јавношћу још увек не третира као моралну или политичку обавезу да се информације поделе са локалним становништвом које је без своје воље изложено могућем ризику, већ пре свега као потребу у циљу повећања ефикасности заштите.

С обзиром на могуће последице неконтролисаног технолошког развоја, неопходно је обезбедити висок ниво друштвене свести о потреби спречавања и смањења услова за настанак акцидената. Управљање ризицима није само техничко питање, већ једнако политичко и економско питање. Заједница мора бити припремљена на таква кризна стања како би се њихове последице смањиле на минимум.

Осим преко школских образовних програма у целокупном образовном систему потребно је ширење знања из домена заштите животне средине и одрживог развоја и за све друге грађане који нису обухваћени системом образовања. У томе главну улогу имају државне и локалне власти у заједници са институцијама за културу и образовање, као и средства јавног информисања преко програма, реклама, репортажа и других видова.