Да ли имате неког кућног љубимца, пса, мачку, кокошку?

Скоро свака кућа има по једног љубимца али да ли сте се запитали јесу ли те животиње одувек биле тако умиљате и дружељубиве или је ту дошло до неке промене кроз историју?

Сам појам Доместификација је процес укључивања дивљих  врста потпуно или делимично у културне заједнице људи. Припитомљавање је само први корак у доместификацији, који је много сложенији процес који обухвата дивље врсте одвојене од деловања механизама природне селекције.

Зашто је корисна доместификација?

Разлози су бројни – помоћ у раду, транспорту или одбрани, као извор хране, пића, вредних сировина као што је вуна или памук; лекови, коришћење као експерименталне и тест организме или као кућне љубимце.

Тај однос између доместификатора и доместификоване врсте јесте мутуализам (животиња добија храну, воду, склониште, заштиту од предатора, а за човека горе наведено).

Ево зашто нека дивља врста није погодна за доместификацију:

  1. Јако специфичан начин исхране
  2. Ниска стопа наталитета и дуг период између 2 генерације
  3. Неподобност за одгајање у заточеништву
  4. Незгодна нарав

На пример, лаки за доместификацију су били коњ, овца, коза, крава, ирвас и бадем али не и зебра, планинска коза, амерички бизон и храст.

Доместификација постоји још од неолита (пре око 7000 год.п.н.е.), а очувала се до данас. Мења се њен економски значај, јер се више исплати наћи врсте значајне за биотехнологију, фармацију и слично. Занимљиво је и то да је овај процес повратан, то значи да се припитомљене врсте могу вратити у дивљину.

Центри доместификације животиња су били и центри старих цивилизација – Мексико, област плодног месеца Месопотамије,  Анди, Египат, Африка, Азија, Европа… Исто важи и за биљне врсте – кукуруз, кромпир, дуван, парадајз и пасуљ потичу из Северне и Јужне Америке; Просо, раж и овас потичу из Европе, док пшеница, јечам, грашак и сочиво потичу из Африке и са Средњег Истока.

Центри пољопривреде и сточарства су се очигледно мењали кроз историју и  данас су то Северна Америка, Европа, Индија и Кина. Доместификоване групе дивљих врста су дакле: биљке, гљиве, кичмењаци, бескичмењаци, микроорганизми и аквакултурни организми. Код биљака, од 511 фамилија, доместификоване су 173, односно од 320000 врста само 2500. Главни економски значај има само њих двадесетак.

Од кичмењака којих је око 50000 врста, само је 30 врста доместификовано. Највећи глобални значај имају говеда, овце, свиње и кокошке.

За аквакултуру је значајно око 200 врста, разне рибе, ракови, шкољке, жабе и корњаче. Највећу улогу овде имају Јапан и Кина који произведу преко 12 милиона тона годишње.

Гљиве, као и микроорганизми, имају велику примену у исхрани, за производњу сирева, пића, фармацеутских препарата. Врсте које су доместификоване су: Saccharomyces cerevisiae, S. carlsbergensis (квасац), sake- Aspergillus oryzae и Penicillium, док када говоримо о микроорганизмима, то су: Lactobacillus, Lactococcus, Streptococcus (у производњи хране), Bacillus thuringiensis (биопестицид), E. coli (експериментални организам)…