Осамдесетих година прошлог века, цементаре „Лафраж“ и „Беочин“ отпочеле су копање кречњака на самој граници националног парка „Фрушка Гора“. После вишегодишњег уништавања мирног живота околних села и јурњаве камионима кроз национални парк природа је одлучила да се освети. Током копања копа пресечена је главна водена жила. Вода под огромним притиском је почела да пуни коп и цементаре су морале да прекину сваки даљи рад и експлоатисање камена. Како је вода константно текла, коп се пунио и настало је језеро познато под називом Бели камен или Бешеновачко језеро, јер се налази између Бешенова и Бешеновачког Прњавора.

Иако језеро делује запуштено, преко лета врви од купача и кампера који су понекад необзирни па не покупе ђубре за собом. Због тога су постављени на сваких пар метара црни џакови где се могу одлагати отпаци.

Вегетација је медитеранска, може се чак наћи и дивљи оригано! Што није ни чудо јер су то седименти још из доба Панонског мора, зато на тренутак језеро може подсетити на неко грчко острво.

Са једне стране језера је кречњак такозвани бели камен, а са друге terra rossa (земља црвеница).
На самом језеру нема мобилног сигнала или је врло слаб јер се практично налазите у рупи.

      

Вода је чиста, прозирна, необичне тиркизне боје, а кажу и лековита због свог минералног састава који потиче још из доба Панонског мора. Једном приликом сам видела девојке које су се мазале тим белим каменом или блато и на питање зашто то раде рекле су ми да је заправо лековито. Језеро је некада било порибљено али је сада већина риба изловљено, а од преостале рибе присутни су примерци тостолобика, црвенперке и бабушке.

     

Тренутна дубина језера је око 50 метара, али се оно константно пуни и врло вероватно је да ће се у будућности излити из копа у оближњи поток.

У близини језера се налази село Бешеновачки Прњавор заједно са манастиром Бешеново који се налази у самом националном парку. У самом месту постоји извор чисте и ледене воде.

Од прошле године језеро је у приватном власништву (да, није шала), али околни мештани се труде да језеро остане онакво какво јесте – дивље и неуређено, јер у томе је баш и лепота и чар.

На жалост, беочинска цементара је направила нови коп 2-3 километара поред језера, где опет кроз национални парк јуре камиони, уништавају се путеви и ремети мир.

Моја препорука је да обиђете овај драгуљ природе, као и цео национални парк који крије разна чуда. И да, слободно се мажите блатом и замишљајте да сте на Медитерану! 🙂