Када је била само двогодишњи девојчурак, малена Џејн Гудал је у свој кревет унела шаку кишних глиста верујући да ће их тако заштитити од хладноће. Помоћу стрпљивог објашњења њене мајке да ће кишне глисте угинути ако остану у кревету, Џејн их је вратила у башту где их је и пронашла. Овим, наизглед малим, догађајем родила се љубав према животињама која траје до данашњег дана, више од осам деценија касније.

Научна каријера једног од најзначајнијих приматолога, етолога и заговорника очувања животне средине, као и једног од мојих личних хероја, отпочела је на наговор чувеног антрополога др Луиса Ликија, давне 1957. године у Кенији. Судбоносним сусретом са др Ликијем, тада двадесеттрогодишња Џејн Гудал постала је чланица Ликијеве тројке (заједно са Дајан Фоси и Бирут Галдикас) и отиснула се у чудесни свет истраживања човекових најближих сродника – шимпанзи.

У срцу националног парка у сливу реке Гомбе, на простору данашње Танзаније, 1960. године Џејн Гудал поставила је први камп и започела револуционарно истраживање о социјалним и фамилијарним односима између популација и јединки шимпанзи, које је потрајало дуже од 55 година.

Открића до којих је истраживање довело променила су начин на који посматрамо наше најближе сроднике. Оно је оповргнуло две претпоставке које су се до тада узимале као научна истина:

  1. да од целог животињског света само људи праве и користе оруђе, и
  2. да су шимпанзе искључиво биљоједи.

Прво је установила опазивши шимпанзу како стрпљиво седи поред термитњака и уз помоћ танке гранчице извлачи термите из легла и једе их. Након овога уследили су и други примери справљања примитивног оруђа.

Друго је опажено кроз агресивнију страну шимпанзи, приметивши да ови примати често организовано лове и прождиру мање врсте мајмуна као што су црно-бели колобус мајмуни. У ређим случајевима долазило је чак и до појаве канибализма.

Након издавања њене прве књиге, „У сенци човека“ (In the Shadow of Man), Џејн је наишла на снажне критике у свету науке, па чак и од стране њених професора са универзитета у Кембриџу. Критике су се односиле на њен однос према шимпанзама које су, према њиховом мишљењу, биле само предмет истраживања. Прво што није смела да уради, сматрали су, јесте да уместо једноставне нумерације, шимпанзама додели имена и тако им припише људске особине. Друга ствар коју је радила погрешно јесте описивање тих примата на начин који подразумева да они имају развијену свест и емоције, јер су те ствари резервисане само за људе.

„Како сам могла да припишем особине шимпанзама и да им дам имена уместо бројева?“ изјавила је једном приликом, „Да, била сам крива за антропоморфизам… али мислим да је сулудо веровати да животиње немају страст, интуицију и емоције“.

Године 1977. основан је Институт Џејн Гудал. Установа која је у почетку настала као подршка истраживању дивљих шимпанзи у сливу реке Гомбе, постала је окосница Џејниног активизма у области заштите животне средине. Институт данас има деветнаест представништава широм света и једна је од водећих установа у борби против проблема као што су дефорестација, криволов, уништавање станишта дивљих врста итд.

Др Џејн Гудал је од почетка своје каријере добила разна признања што за истраживање које је спровела, што за своју несебичну борбу за очувањем природе и дивљих животиња. Међу овим наградама могу се издвојити: Кјото награда (1990), Хубардова медаља (1995), Тајлерова награда за достигнућа у области заштите животне средине (1997), као и медаља витешког реда британске империје (2004).

Међутим, лично највише волим да верујем да јој је од свих најдража једна друга врста награде коју је добила од шимпанзе Вунде, приликом њеног пуштања у дивљину…

Није једноставно прећи дугачки пут од малених кишних глиста враћених у башту, до нежног загрљаја захвалне шимпанзе, али је пут којим би сви требало да ходамо. Др Џејн Гудал ме је научила да најпре поштујем, а затим и волим природу и сва жива бића у њој. Надам се да ће и у некима од вас пробудити жељу да се бринете о природи и чувате животну средину коју делимо и са глистама и  са шимпанзама…