„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло“

Иво Андрић

Од памтивека су песници и филозофи знали да мостови не спајају само две обале, већ и људе и људске судбине. Постоји једно место на планети, на којем мостови спајају чак и више од тога… спајају човека и природу. Пођимо заједно на кратко путовање по дивљини североисточне Индије, у шетњу по живим мостовима шумовите Мегалаје.

Столећима уназад становници овог кишовитог индијског подручја практикују веома необичан занат прављења живих мостова. Али како мостови могу бити живи, питате се? Одговор се крије у специјалности биљке по имену Ficus elastica, код нашег народа познатије као Великолисни Фикус или Гумијевац!

Моћно стабло овог фикуса на свом природном станишту може да нарасте до висине од 30-40 метара, док развија пречник и до 2 метра. Међутим, оно што га издваја од много сличних врста јесте његово адвентивно ваздушно корење. Док је ово корење младо, одликује се изузетном еластичношћу, што га чини погодним за управљање, без бојазни од пуцања… идеално за обликовање саморастућих мостова.

„Мостоградитељи“ уплићу младо корење и повезују га са корењем истог дрвета на другој обали. Док корење стари, расте и постаје јако, људи се брину о њима исправљајући расплетене крајеве и облажући их блатом.

Ипак, постоји још једна ствар која је потребна како би се мостови могли назвати довршеним… време. Један човек не може се надати да ће за свог живота довршити мост од почетка до краја. Током дугог временског периода, корење ће очврснути и дати „живом“ мосту потребну стабилност која ће дозволити људима и животињама да преко њега слободно прелазе.

На подручју Мегалаје постоји на десетине живих мостова од којих су поједини стари и по неколико векова. Осим по старости, ове живе грађевине разликују се и по разноврсним облицима у којима се јављају, од једноставних ћуприја, преко мостова са две стазе до прелепих „даблдекера“.

Нажалост, као и многи стари занати и мостоградња Мегалаје полако постаје реликт из давно прошлих времена. Све је мање младих људи који желе да наставе традицију својих предака како би и они спајали обале и људе на супротним странама. Наду нам пружа знање да ће мостови који већ постоје остати и живети на својим местима, стамено, неузнемирени још много векова…

„Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране“