Отпад се дели на много категорија, а једна од њих је животињски отпад, односно отпад из кланица. Овај тип отпада је јако опасан за људе и животну средину.

Животињски отпад је веома токсичан, те се мора уништавати у посебним просторијама које морају задовољавати прописане услове. Ти услови важе као и за сваку депонију узимајући у обзир и неке додатне мере заштите, у зависности од врсте отпада.

Отпад из кланица користи се у производњи хране за псе и мачке, што је изузетно уносан бизнис, па Исланд, на пример, све своје количине извози у Данску, где се праве грануле за кућне љубимце. Међутим, у Србији се јако мали проценат животињског отпада преради, а остало се одлаже у специјална постројења за овај вид отпада (или би барем требало), али велики проценат завршава на дивљим депонијама.

Животињски отпад не потиче само из кланица, већ и од (на жалост) масовног помора животиња које се држе у нехуманим условима по великим фармама. То је најстрашније јер од тако великог броја мртвих животиња нема користи а има штете велике.

За пољопривреднике то представља велики проблем – транспорт до постројења који је скуп, па, као што сам споменула, то завршава по њивама и дивљим депонијама у близини фарми и кланица.

Али постоји једно решење, или боље рећи опција, да се смањи овај отпад. То јесте, да се запитамо зашто више добијамо отпада него меса (и то каквог квалитета) и колико животиња настрада. И онда барем на неком локалном нивоу да се побунимо и кажемо „не” мучењу животиња, трошењу ресурса и тровању.

Увек можемо макар мало променити нашу исхрану, и наћи замену месним прерађевинама. Јер, ипак, запитајте се да ли знате шта једете?

Није решење изградити више центара за тренутно складиштење и уништавање животињског отпада, већ смањити количину тог отпада. То ћемо постићи ако гласамо за бољи и хуманији узгој животиња и здравију исхрану.