Да ли сте знали да један аутомобил у просеку годишње емитује 4.7 тона угљен диоксида?  Угљен диокисд, као један од најпознатијих гасова стаклене баште, у прекомерним количинама учествује у убрзавању глобалног загревања. Поред угљен диоксида, аутомобили емитују и метан. Количине метана су знатно мање али је битно напоменути их с обзиром на већи потенцијал метана када је у питању глобално загревање.

Аутомобил је често заиста неопходан. Нико од вас не очекује да га се одрекнете како бисмо спасили планету. Међутим… често ни не размишљамо кад нам је заиста неопходан а када је то само навика која заправо броји више негативних аспеката у односу на бенефиције које пружа. Поред загађења, аутомобил је још једно место где седимо. Данашњи човек превише седи и због тога долази до мноштва здравствених проблема, па тако двадесетогодишњаци имају ишијас, све чешће можете видети погрбљене младе људе са спуштеном и увученом задњицом, тешко нам је да потрчимо и за аутобусом. Модерна занимања све мање од нас очекују физичку активност и све више подразумевају седење и минимално кретање. А радимо много. Нема времена за тренирање после напорног дана на послу.

Након дужег размишљања о овом проблему који ми нимало није стран, схватила сам да мора да постоји начин да се нека физичка активност инфилтрира у дневне обавезе а да не одузима превише времена. Тако сам, пре годину дана, одлучила да аутомобил и градски превоз у потпуности заменим бициклом када су у питању релације до 5 километара. Свако јутро сам ишла на посао бициклом, ишла сам до кафића и паркова бициклом, у посету пријатељима, у куповину.

И тако сад могу да поделим са вама неке од мојих запажања након годину дана вожње бицикла као превозног средства:

 Свуда стижем брже него аутобусом, а врло често и брже од аутомобила. Ово не мора да буде правило али чини ми се да је скоро скроз применљиво за ове релације.

 Након недељу дана мучења, без проблема возим уз Француску улицу, која је, сложићете се, веома стрма 😀 Или, другим речима, кондиција се невероватно брзо стиче, без једног минута у теретани.

 Не губим пола сата тражећи паркинг.

 Не трошим новац на гориво или бус плус.

У овом периоду,  трећину времена сам провела у Бечу. Знате како тамо хвале метро? Јесте, диван је, увек стиже на време и стварно свима остане у сећању као градски превоз који савршено функционише. Међутим, чак и у Бечу, са тим супер-брзим метроом, релације до 5 километара прелазите брже бициклом. Тамо је превоз бициклом најнормалнија ствар. Толико сам се навикла да скоро и не користим метро или аутобус. Просто ми је чудно када сам поново у Београду да тако нешто није могуће заправо. А ево и у чему је проблем, када упоредите град у коме су бициклисти веома битан део саобраћаја:

Бициклистичке стазе.

Семафори за бициклисте.

И заправо то је то… то је све што треба нашем Београду и сигурна сам да би људи сами дошли на идеју да крену на посао бициклом. Нису ваљда ти Аустријанци ненормални, или рецимо Холанђани – опште познати по бициклизму као превозном средству.

Све остало што вам се чини као проблем код педалања, заправо није, и то бисте схватили већ после првог путовања бициклом. Океј, ако је дужи пут и напољу је вруће – понесете мајицу коју пресвучете када стигнете на одредиште. Ако је клизаво – возите спорије. Ако пада киша – обучете кабаницу. Сваки од тих проблема је веома лако решив и престаје да буде проблем. Сигурност у саобраћају, с друге стране, јесте реалан проблем. Надам се да ћемо се некада изборити за то право и моћи слободно да педаламо. ?

У најновијим вестима, наводно нам праве стазе ускоро и постављају пунктове за изнајмљивање бицикала по граду. Док чекамо то чудо, препоручујем да пробате да замените ГСП бициклом барем једном, тако ћете знати о чему причам. ?

У међувремену, погледајте сјајну емисију на каналу „Марка Жвака“ која пореди и представља како је то бити бициклиста у Београду у односу на Беч: