Свуда су око нас тако да их често ни не примећујемо. А ако их и приметимо, углавном нам сметају и више бисмо волели да их нема. Не знамо зашто су свуда, ни у чему је њихова сврха. О томе колико их људи слабо подносе говори и песма Poisoning Pigeons in the Park  извођача Тома Лерера из 1959. The New York Times  их 1966. назива „летећим пацовима“, а финални ударац задаје Вуди Ален у свом филму Stardust Memories  из 1980. који је тај назив учинио доступним много широј публици, тако да га ми користимо и данас. Од тада су голубови заједно са пацовима и северноамеричком сивом веверицом познати као „одвратна тројка“.

Голуб којег ми познајемо, градски голуб (Feral pigeon) води порекло од припитомљених птица које су побегле из заточеништва пре много година. Доместификован голуб пак води порекло од голуба камењара или пећинара односно дивљег голуба, Columba livia. Ово је прва припитомљена птица још пре 10 000 година на територији Блиског истока, обалама Тигра и Еуфрата. Први пут се голуб помиње на глиненим таблицама из Месопотамије пре 5000 година. До скоро, пре него што је дошло до наглих напредака у пољопривреди, голуб је био главни извор хране широм Европе. Процес доместификације није обухватао хватање голубова камењара и њихово узгајање, већ се десио спонтано, тако што су дивљи голубови у људским насељима пронашли идеално место да се гнезде. За узврат је човек имао лако доступан извор хране. Осим тога голубљи фецес је послужио као ђубриво.

(Голуб камењар, природно станиште, преузето са www.projectnoah.org)

Градски голубови настањују готово цео свет (сем поларних области и Сахаре), док њихови преци голубови камењари сада живе на изолованим обалама Шкотске, Медитерана, Северне Африке  и Западне Азије.

Поред Columba livia породица голубова обухвата још преко 300 врста и све карактерише лучење „млека“ под дејством хормона пролактина, који је код сисара одговоран за производњу  млека. Голубље „млеко“ је веома хранљива сираста течност којом они хране своје птиће. Само голубови и фламингоси имају ову способност међу птицама. Право млеко наравно постоји само међу сисарима као њихова главна одлика.  Управо укрштање различитих врста голубова са припитомљеним голубом камењарем разлог је зашто су градски голубови тако разноврсних боја.

Осим што су служили као извор хране, голубови су током наше заједничке историје били и извор забаве. У 19. веку је постало популарно такмичити се у пуцању голубова као покретних мета, па су оформљени бројни клубови што је трајало до 1921. када је напокон ова пракса забрањена.

Ипак су голубови најпознатији као писмоноше и у ту сврху су коришћени још  три хиљаде година пре нове ере у Сумерији, Ираку и Египту. Претпоставља се да осећају Земљино магнетно поље или да имају способност да се оријентишу у односу на Сунце. Могуће је и да осећају сеизмичке таласе. Ниједна од ових могућности за сада није искључена. Могу да лете брзином 124 km/h и да пређу преко 1000 km дневно. Веома су интелигентни и показано је да распознају људска лица и да могу да науче алфабет. Управо из тих разлога не чуди што су се користили као писмоноше већ 5000 година.

Њихов значај током оба светска рата је био огроман. Током првог светског рата један голуб зван Cher Ami је чак добио награду за храброст. Он је био упуцан у груди од стране намачких војника, али је ипак наставио да лети и прелетео је 40 km како би пренео поруку о војницима који су упали у замку и  остали без хране и муниције. Спасио је 194 војника.

Последњи сервис за размену порука помоћу голубова је насилно затворен 2006. године у Индији упадом полицијских снага.

Изгледа да су од тог тренутка за нас, људе, изгубили сваку сврху. Више их не једемо, не ловимо ради забаве и не користимо за размену порука и одједном су постали бескорисни. 10 000 година заједничке историје слабо утиче на човека. И шта сада? Процењује се да у свету има око 260 милиона градских голубова. У последњих 50 година су убијани на све могуће начине. Међутим, проблем са градским голубом је што све методе убијања (отрови, замке, лов) само повећавају њихову бројност и остварују контраефекат. Убијање се подстиче ради спречавања ширења зараза, али многи извори указују да се пренос болести са голубова на човека веома ретко дешава. Овакви изговори само шире панику међу људима, а службе за контролу штеточина профитирају. Нов метод који се показао високоефикасним у смањењу бројности голубова без убијања је контрола рађања коришћењем постројења за вештачко гнежђење. Ово су стандардни голубарници који се постављају на одређена места у граду. Голубови полажу јаја, али се та јаја замењују вештачким. Пар ће наставити да седи на јајима наредних 25 дана (иначе се инкубација врши максимум 19 дана) пре него што схвати да се из јаја неће излећи птићи. На овај начин одлаже се време када ће пар поново снести нова јаја. Дивљи голубови иначе сносе јаја само у сезони гнежђења када имају довољно хране. Градски голубови имају хране у изобиљу и сносе јаја током целе године. У природи их, дакле, ограничавају доступност хране и предатори као што је сиви соко. Али у граду немају ограничења, а још један велики проблем јесте што човек храни голубове.

(Млади голуб, преузето са dailymail.co.uk )

Многе религије (ислам, хиндуизам, сикизам) поштују голубове услед чега их људи масовно хране поготово у близини светилишта. Други разлог је што мислимо да су голубови гладни, искрено то сам и ја мислила. Ипак, стручњаци упозоравају да такве праксе морају престати. Голубови су поред нас заборавили како да сами нађу храну, и почели су да се хране нашим остацима што није њихова природна храна (семење биљака). На тај начин се нарушио ланац исхране. Многим семенима је потребно да прођу кроз животињски дигестивни систем како би клијала. Ако престанемо да их хранимо мораће сами проналазити храну у природи. То ће довести до смањења њихове бројности, али неће изумрети. Уколико се уведе нова метода контроле рађања, храњење ће бити дозвољено на местима где су голубарници постављени и нигде другде, како би се осигурало да се гнезде ту, близу извора хране. Храњење је званично забрањено у Венецији, Бечу, Сингапуру, на  тргу Трафалглар у Лондону. Разлози су различити: лешеви птица запушавају одводе, њихов фецес је кисео и оштећује споменике и тако даље. Многим људима овакве забране представљају проблем и не разумеју их. За љубитеље птица се саветује да саде биљке на којима ће оне моћи да се гнезде и које су њихова природна храна, што ће поново успоставити ланац исхране и бити од веће помоћи ☺

Ако вас занима нешто више, овај сајт има обиље информација: pigeoncontrolresourcecentre.org