Цивилизација нам дозвољава да одржимо бројну популацију, али цивилизација значи и изузетно велику зависност од енергије. У веома кратком периоду историје света, тачније, за мање од пет векова, потрошићемо практично све залихе угља, нафте и гаса које су настале током 500 милиона година.

Земље ЕУ су у обавези да достигну укупно 20% учешћа обновљивих извора енергије до 2020. године, односно 27% до 2030. године. У неким земљама, као сто су Шведска, Летонија, Финска и Аустрија већ је премашен и циљ за 2030. годину, док је у Малти, Луксембургу, Холандији и Великој Британији учешће обновљивих извора испод 5%.

Како Кјото протоколом из 1997. године није дефинисан начин смањивања емисија гасова стаклене баште (GHG – greenhouse gases) у пракси се могу наћи различити механизми за остварење ове обавезе, који се могу и комбиновати. Да би то било могуће, Кјото протокол је дефинисао вредност GHG, познатију као „карбон кредит“. Један карбон кредит, било које врсте, еквивалентан је једној тони угљен-диоксида.

Најзаступљенија је Европска шема трговања емисијама (European Trading Scheme, ETS), која је обавезујућа широм Европске уније. Свака земља чланица одређује своје лимите емисије, а затим распоређују дозволе на појединачне емитере GHG до нивоа националног лимита. Иако земље распоређују националне дозволе, њима се може трговати у оквиру Европске уније на Европској климатској берзи (European Climate Exchange, ECX). Независна, трећа страна, мора верификовати све емисије и редукције емисија.

Европска шема трговања емисијама омогућава земљама чланицама да зараде карбон кредите финансирајући пројекте кроз механизме чистог развоја (Clean Development Mechanism, CDM). Замишљена је једноставна шема: приватне компаније развијених земаља проналазе пројекте у земљама у развоју којима се редукује емисија гасова са ефектом стаклене баште. Они при томе морају испунити критеријуме одрживог развоја и захтев „додатности“, што значи да редукција емисије мора бити „додатна“ у односу на стање без пројекта. Након верификације, CDM тело те пројекте оцењује CER сертификатима (Certified Emission Reductions, CER), при чему је један CER еквивалентан емисији једне тоне угљен-диоксида. CER се затим продаје развијеним земљама, које га користе за испуњавање дела својих редукционих обавеза. CDM механизам заправо омогућава земљама да наставе са емисијом GHG, све док плаћају редукције које су начињене на другим местима.

Важно је напоменути да земље у развоју, на чијим се територијама реализују CDM пројекти, такође имају користи, јер на тај начин привлаче значајне инвестиције, повећавају трансфер новца и омогућавају увођење модерних „зелених” технологија, које су еколошки прихватљивије, технолошки напредније и енергетски ефикасније. Продајом CER сертификата, који настају као резултат реализације CDM пројеката, могуће је чак и финансијски неатрактивне, а еколошки прихватљиве пројекте учинити исплативим и привлачним за инвеститоре.

Различити пројекти могу остварити карбон кредите, нпр:

1. снабдевање енергијом:

  • обновљиви извори енергије
  • биомаса
  • когенерација (поступак истовременог генерисања електричне енергије и топлоте)
  • повећање енергетске ефикасности
  • смањење транспортних и дистрибутивних трошкова
  • промена горива (нпр. прелазак са угља или мазута на биогас)

2. енергетске потребе

  • замена постојећег покућства енергетски ефикаснијим
  • побољшање енергетске ефикасности постојеће опреме

3. транспорт

  • ефикаснији мотори за транспорт (нпр. замена старих локомотива)
  • промена начина транспорта (нпр. воз уместо авиона)
  • промена горива (нпр. аутобуси јавног градског превоза који користе гас)

4. управљање отпадом

  • „хватање“ и коришћење емисије метана са депонија
  • коришћење отпада и отпадних вода

5. пошумљавање

Трговина CER сертификатима процењена је тренутно на приближно 10 милијарди долара годишње. Ово је покренуло гигантско глобално трговинско тржиште, које остварује огромне профите за финансијске компаније, консултантске куће, брокере и друге тржишне учеснике. Највећи део пројеката је усмерен у енергетском сектору, сектору управљања отпадом и сродних технологија које укључују обраду депонијског гаса, технологије спаљивања и цементаре.

Постојећи систем карбон кредита је довео до тога да највећи загађивачи – тешка индустрија (цементаре, железаре, петрохемија и рафинерије) уместо да смањују емисију, остварују додатну зараду, и то 24 милијарде € за период 2008-2014. године.

Највећи проблем је велики број издатих Free pollution дозвола. Велике компаније их добијају од матичних земаља са објашњењем да је то неопходно да не би биле приморане да дислоцирају производне погоне у друге, мање стриктне и слабије развијене земље. Ово је у основи нетачна тврдња јер је Париски климатски споразум о смањењу емисије до 2020. године потписало скоро 200 земаља света – што покрива око 95% светске емисије CO2. Превелики број издатих дозвола је изазвао сталан пад цена карбон кредита, тако да су у фебруару 2016. године пале на ниво од око 4,5 €, а процене су да би тек цена од око 30 € могла довести до промена у понашању компанија.

Додатни проблеми су и то што компаније купују јефтине емисије из земаља у развоју, али у цену својих производа урачунавају трошкове угљеника (carbon cost) за које су већ добили дозволе, тако да имају вишеструку зараду.

Да би Европска унија достигла циљ на који се обавезала Париским споразумом – ограничење глобалног отопљавања на 1,5°C до 2020. године потребна је реформа Европске шеме трговања емисијама. До реформе ће доћи од 2019. године и она подразумева да ће се формирати тржишне резерве вишкова дозвола. Повући ће се 1,6 милијарди дозвола, јер је у периоду 2008-2014. године издато чак 11 милијарди дозвола. Ово ограничавање издавања дозвола би повећало приходе држава, јер би се повећао проценат карбон кредита којим би се трговало на аукцијама и подстакла би се производња чисте енергије.

На основу договора из Париза осамнаест држава света заједно ће радити на развоју међународног тржишта угљеника. Развиће стандарде и смернице како би се осигурало трговање квотама угљеника које су у функцији очувања оптималних биофизичких процеса за одрживи развој. У групи осамнаесторице су: Аустралија, Канада, Чиле, Колумбија, Немачка, Исланд, Индонезија, Италија, Јапан, Мексико, Холандија, Нови Зеланд, Панама, Папуа Нова Гвинеја, Република Кореја, Сенегал, Украјина и САД.

Пажња која је посвећена тржишту угљеника на Конференцији страна (COP) у Паризу 2015. године даје јасан сигнал да предстоји важна улога за оваква тржишта и у периоду после 2020. године и да је уз планирану реформу то прави пут за достизање циљева одрживог развоја.