Шта је компостирање?

Компостирање је процес биолошке разградње органске материје из биоразградивог отпада уз присуство аеробних микроорганизама и кисеоника из ваздуха.
Компостирање је процес који се одвија у периоду од месец дана до шест месеци, што зависи од начина компостирања.

Шта је компост?

Компост је главни производ компостирања, кога сачињава стабилна органска материја – хуминска материја. Он се примењује за обнављање деградираног тла, као и за побољшавање карактеристика тла.

Постоје две особине компоста, а то су стабилност и зрелост.
Под стабилношћу се подразумева активност микроорганизама, а зрелост указује на степен хумификације материјала.

Што се више компоста производи и користи и што је више резултата истраживања о његовој примени, предности његове употребе постају очигледније и мерљивије. Због својих бројних добрих особина, компост је многострано користан за велики број примена.

За стабилан и зрео компост се сматра онај компост код кога имамо следеће:

  • да је запремина смањена на половину;
  • боја мора бити тамно смеђа и уједначена по целој површини;
  • мирише на влажну земљу
  • температура материјала уједначена са температуром околине.

Да бисмо добили компост, без обзира на начин компостирања, морамо водити рачуна о три ствари:

  1. квалитету биомасе тј. о односу угљеника и азота, који треба да буде 3:1. Дрвна биомаса има више угљеника, док недрвна биомаса има више азота;
  2. садржају влаге који треба да буде 50-60%;
  3. количини кисеоника, јер недовољна количина кисеоника би створила анаеробне услове.

Улога микроорганизама у компостирању

Иако клице и бактерије имају негативну репутацију услед узроковања болести, треба истаћи да су микроорганизми есенцијални за природне процесе распадања и да имају значајну улогу у разградњи органске материје у неорганску која у тој форми служи као храна за биљке.

Да у природи не постоје организми који претварају природне споредне производе у хумус, Земља би одавно била затрпана угинулим животињама и биљкама.
Процес компостирања се може схватити као процес узгајања микроорганизама којима је потребна храна (биоразградиви отпад), кисеоник из ваздуха, влага и станиште.

Микроорганизми који учествују у разградњи биоразградивог отпада су бактерије, гљиве, актиномицете, протозое, ваљкасти црви…

Културе микроорганизама није потребно додавати да би се започео процес компостирања, с обзиром на то да су потребне врсте већ присутне у отпаду и да су добро адаптиране на локалне услове.

Врста отпада погодна за компостирање

Скоро сваки отпад који потиче од биљака и животиња је погодан за компостирање ако се однос угљеника и азота и влажност налазе у повољним границама. То је биоразградиви отпад из домаћинства, отпад од припремања хране, отпад са фарми, отпаци лишћа и траве, кора и парчићи дрвета, пиљевина…

Додавањем кречњака и сировог фосфата долази до повећања сувих делова и пепела, али и  до лакшег разлагања органског материјала. Ако се врши компостирање биоразградивих састојака комуналног отпада, осим једињења азота којима се поправља неповољан угљеник/азот однос, да би се добио добар компост није потребно додавати креч, фосфате или соли калијума. Међутим, минерална ђубрива могу се додати у финални компост да би се задовољиле одређене потребе биљака.

Елементи чврстог отпада који су неоргански или биолошки неразградиви могу да ремете биолошке процесе ако остану у финалном производу, чиме се умањује његов квалитет. Зато је пожељно исте удаљити пре почетка процеса компостирања.

 

                                                                     

Фазе компостирања

  1. Иницијална фаза (мезофилна)
  2. Фаза пораста температуре (термофилна)
  3. Фаза максимума (термофилна)
  4. Фаза хлађења (стабилизација компоста)

Начини компостирања

Компостирање се може одвијати на отвореном и у затвореном простору.
На отвореном се примењују две методе, статичка и метода агитације.

Компостирање у затвореном се одвија у индустријским условима. Оно се вши у биореакторима тј. такозваним компостерима.

При избору локације за постављање постројења за компостирање неопходно је водити рачуна да оно буде удаљено од стамбених делова, јер може доћи до емисије непријатних мириса. Због потреба транспорта отпада који се довози и готових производа који се одвозе до потрошача, потребно је да ова локација буде повезана одговарајућом мрежом путева. Пожељно је да се постројење за компостирање налази у близини места настајања отпадног муља, зато што се на тај начин смањују трошкови превоза и емисија загађујућих супстанци из возила која се користе за транспорт.

Компостирање као начин третирања чврстог отпада неспорно је од друштвеног интереса. Процес који претвара непожељан отпад у производ који је добар за земљиште, засигурно је бољи од алтернативе којом се вредан органски материјал спаљује или закопава. Мада је компостирање спонтани процес који се одвија природним агенсима, оно се и даље спроводи уз трошкове.