Да ли бацате храну? Ако да, зашто?

Предвиђања стручњака указују да ће до 2050. године број људи на планети достићи преко 9 милијарди. Највећи пораст уочен је у земљама које су тек у развоју као што су Кина, Индија и Африка. Питање које се намеће је: како произвести довољно хране? Опште је распрострањен апел за повећање производње хране за макар 50%. Разлог који се наводи је управо убрзан раст људске популације, али је много важнији и мање познат разлог заправо повећана конзумација меса и млечних производа.

The Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO) пак открива да не треба производити него спречити бацање! FAO извештава да се трећина произведене хране баци сваке године – 1,3 милијарде тона хране на светском нивоу. Богатије и развијеније земље баце око 220 милиона тона годишње што је приближно иста количина хране која се произведе у субсахарској Африци годишње.

По становнику у Европи и Северној Америци годишње се баци око 100 кг хране, док у Африци и Југоисточној и Источној Азији та бројка износи само 10кг – 10 пута мање!

График приказује колико се хране баци на годишњем нивоу у килограмима у одређеним регионима света. Јасно се види да водеће место заузимају Северна Америка и Европа, док су на последњем месту земље Јужне и Југоисточне Азије. Светло плаво представља храну која се повуче из продаје, а тамно плаво храну коју баце потрошачи. Видимо да у богатијим земљама потрошачи бацају много више хране.

За годишњу потрошњу за једног становника Европе или С. Америке произведе се 900 кг. Хајде да урадимо једноставну рачуницу: 900 кг минус 100 кг које бацимо подељено на 365 дана у години значи да сви ми поједемо око 2,2 кг хране дневно. Чега?

Следеће, значи да је свакој особи потребно 800 кг годишње  и да је храна коју баци осморо људи довољна да се нахрани још једна особа. И сад, једна богата земља баци 220 000 000 000 кг подељено са 800 кг по особи једнако 275 милиона људи које бисмо могли да нахранимо оном храном коју иначе бацимо.

Према подацима баци се 30% произведених житарица, 35% рибе, 20% меса и највише – 40% воћа и поврћа.

У земљама у развоју до пропадања хране долази углавном у раним фазама припреме и услед неподобног складиштења, чији је узрок недовољно развијена технологија, што се свакако може решити. Проблем су већ развијене земље у којима храна пропада у касним фазама услед одређених непотребних стандарда које менаџмент намеће (савршен облик плода, без удараца, одређене величине…) као и неодговарајуће координације и недостатка прорачуна између добављача, произвођача и потрошача. Све у свему, цео систем не ваља и потребне су промене.  Такав систем нас мами да купујемо више и више и не схватајући да нам толико хране не треба ( да не говорим тек о одећи, техници и др.). Дакле, потребна је свест појединца. Морамо схватити колико хране нам је стварно потребно и почети да размишљамо на глобалном нивоу како би сви људи имали довољно хране, како би се смањило искоришћавање земљишта за храну коју ћемо бацити, а исто важи и за огромне количине утрошене воде. На тај начин смањићемо крчење шума зарад обрадивог земљишта, смањићемо потрошњу чисте воде, ублажићемо климатске промене, успорићемо смањење биодиверзитета и многе друге глобалне проблеме.  Само је потребно је да једемо мање. Зар не виђате то сваког дана испред ресторана брзе хране и пекара где једе највећи проценат становника. Пуне канте полупоједених пица, пљескавица и др. Не смемо гладовати, али свакако морамо престати и да се преједамо. Све постаје јасно када видимо све више гојазне деце, све више младих који обољевају од дијабетеса и других болести. Јасно  је да све полази од исхране.

Сумирано, повећана производња неће смањити светску глад. Производиће се тамо где већ има превише. Уместо тога се постојећа храна мора боље расподелити, правити у мањим порцијама али чешће како би увек била свежа.

И наравно, морају се изменити ставови о квалитету хране. Мали и неправилни плодови су подједнако здрави. Једино што је битно јесте да нема патогена и управо у том смеру треба улагати.

Још једна ствар: за узгој стоке се потроши огромна количина биљне хране – коју бисмо иначе и ми могли да једемо – и потроши огромна количина воде да би се добило знатно мање меса. Из тог разлога прилично је хитно да што пре смањимо унос меса и заменимо га алтернативним изворима протеина (пасуљ, боб, сочиво, какао прах, лешник, орах, кикирики, семе будеве, сунцокрет, сусам, печурке, овсене пахуљице и много другог што вам остављам да истражите сами).

Незадовољно воће и поврће је прошетало и  улицама нашег града како би изразило своје негодовање јер нам нису довољно добри. Иницијатива коју је покренуо Beko будући да се у Србији баци 250 000 000 кг хране годишње. Бацамо воће, а увозимо кобасице (како показује попис увоза највише увозимо месне прерађевине у виду салама и кобасица), ето чиме се хранимо.