Мислим да је дошло време када људи почињу да схватају у коликом смо проблему – почињу да схватају утицај климатских промена, отпада који ће нас преплавити, штетних хемикалија којима смо свакодневно изложени и др.  Све више људи долази до једноставних и потенцијално веома остваривих идеја. Ваљда је то и циљ: свакодневно смишљање нових начина како бисмо променили оно што знамо да не ваља. Тако су настале и две идеје о којима ћу писати данас.

Када мало боље размислимо већина путева, барем асфалтних су црне боје и знамо како то изгледа лети. А шта ако бисмо путеве обојили у бело? Црно апсорбује сву светлост и зато се асфалт загрева, док бело одбија скоро сву светлост. Тако једноставно је настала идеја да се сви већи путеви у градовима обоје у бело. Градови имају мало дрвећа који пружају хлад и пуно асфалтних путева што доприноси да температура у градовима буде до 3⁰C већа од руралних области, а то је много током врелих летњих дана. Идеја није нова, о њој се писало још пре 10 година, а бела села Шпаније су стара и по неколико векова. Слична идеја је и бојење кровова у бело.

Село Ronda у Андалузији.
(Преузето са planetware.com)

Село Zahara de la Sierra у Андалузији. (Преузето са planetware.com)

Бели кровови.
(Преузето са inhabitat.com)

Међутим, тек  је прошле године отпочео пилот пројекат у Лос Анђелесу када су највеће саобраћајнице прекривене специјалном бојом CoolSeal . Боја је осмишљена од стране војске како би снизила температуру летелица током мировања и спречила да буду детектоване инфрацрвеним камерама. Ова боја одбија, међу осталима, управо инфрацрвену светлост из сунчевог зрачења која загрева тамне површине. На тај начин CoolSeal снижава температуру асфалта за макар 6 до 18 ⁰C. То је важно будући да знамо колико је тешко подносити врућине у граду, поготово за старије особе са здравственим проблемима. Поред тога смањиће се  употреба клима уређаја и самим тим потрошња струје. А као последица смањења  температуре спречиће се и настанак фотосмога иначе карактеристичног за Лос Анђелес.

Фотосмог у Лос Анђелесу (Преузето са losangeles.cbslocal.com)

(Преузето са mashable.com)

Бојење пута у бело, Лос Анђелес.

Е сад, који су проблеми?

  • CoolSeal је превише скупа – потребно је 4 милиона динара да би се прекрио само километар и по пута
  • Бела боја одбија светлост што може заслепети возаче (ефекат је сличан као вожња по снегу)
  • Да ли уложити новац како би се температура снизила у градовима или у обновљиве изворе енергије и сличне пројекте који су неопходни за решавање глобалних проблема? Да ли имамо новца за све? И да ли је боље да одмах променимо нешто док чекамо да се велики пројекти развију?

Ако се светлост одбија од површине Земље, смањује се температура Земље, а самим тим ублажава ефекат стаклене баште, што нам даје времена да откријемо ефикасне начине за смањење CO2  ( постоје и екстремније идеје као што је постављање великих огледала у свемир).

Једно од решења за заслепљујући ефекат беле боје је да боја не буде бела. Најбитније је да боја одбија инфрацрвено зрачење, не мора одбијати и видљиво зрачење. То се постиже додавањем одређених пигмената који имају ову способност.

Пре само два месеца у бело су обојени и путеви у Атини. Изгледа да се пројекат у ЛА добро показао ☺

Улица у Атини.(Преузето са greece.greekreporter.com)

Друга идеја је да се лако топљива пластика меша са битуменом како би настао издржљивији асфалт. То у исту руку смањује количину пластичног отпада, али и количину битумена који се користи (а настаје из нафте). Једна од фирми које се овим баве јесте MacRebur која је од 2016. изградила своје пластичне путеве на сваком континенту.

Изградња пластичног пута у Северном Лондону од стране фирме MacRebur.
(Преузето са worldhighways.com )

Иако звучи једноставно, није. Мора се постићи прави микс. Битно је која пластика се користи и у којој количини да би се добили пожељни ефекти. MacRebur тежи употреби пластике која се иначе слабо рециклира (пре свега полиетилен велике густине – HDPE и полипропилен – PP) за разлику од PET-a. На свом сајту наводе како замена 1t битумена пластиком спречава ослобађање исто толико CO2. За сада су успели да замене 6-20% битумена пластиком у зависности од тога у којој области се пут налази. У топлијим регионима је потребно да асфалт буде отпоран на високе температуре како не би пуцао, а у хладнијим регионима мора бити флексибилнији како би издржао циклусе мржњења. Сва истраживања указују да су пластични путеви далеко издржљивији од конвенционалних. Спорије се формирају рупе, отпорнији су на падавине, а микс пластика-битумен се јаче везује за асфалт од обичног битумена. Друге предности су што ће путеви дуже опстајати без потребе за поправкама, чиме се смањује њихова цена, док цена пластике расте па ће се мање користити у свакодневном животу.

(Преузето са howstuffworks.com)

Има ли проблема?

Као и у већини случајева, има:

  • Пластика се мора сортирати јер се различити типови одвајају у фазе
  • Пре употребе се пластика мора опрати што може довести до спирања различитих отрова из употребљених пластичних амбалажа
  • PVC се не сме употребљавати јер ће при загревању ослободити хлороводоник (остали типови пластике ослобађају токсине такође, јер пластика садржи бројне адитиве како би била лака за манипулацију). Притом је тешко разликовати PVC од других типова пластике.
  • Пластика се такође прави од петролеума који је необновљив извор
  • И можда највећи проблем јесте скретање пажње са правог проблема, а то је неконтролисана употреба пластике која се не може разградити. Ако ставимо пластику у пут она неће нестати. Људи не смеју наставити са коришћењем пластике као до сад. Иако веома користан материјал, пластика је велики проблем због бројних токсина који се ослобађају при њеној производњи и рециклажи. А алтернативе су бројне и њихов број расте из дана у дан, само што их ми нећемо прихватити докле год сматрамо да је пластика незамењива.
  • Шта се дешава са пластиком у путу током времена? Да ли ће се микропластика одвојити од битумена и ући у околне екосистеме?

Из MacRebur-а наводе да се то не дешава јер је пластика физички везана за битумен.

Изгледа да ће, као и увек, време показати. Нама преостаје да стално тестирамо наше идеје док се не покажу као лоше и тада их заменимо новим, зар не? ☺